Da se ipak vratimo na zlato?

Novac ima bar tri odvojene uloge. On je:

1. sredstvo plaćanja

2. merilo vrednosti

3. čuvar vrednosti

I više od toga, novac se definiše ovim ulogama. Šta ove uloge vrši, to je novac.

Na primer, ako gledate prvu funkciju, sredstvo plaćanja, novac je u Srbiji dinar. Njime plaćamo.

Ali kao merilo vrednosti, dinar nije glavni. Za sve što vredi više od 100 evra, merilo vrednosti je evro. Čak i za državu (“100 evra pomoći”, “biće plate 1,000 evra”, itd.), evro je merilo vrednosti.

Ni kao čuvar vrednosti dinar nije glavni. Dinarska štednja se stalno više isplati od štednje u evrima, ali ljudi uporno idu u evro.

Prema dva od tri kriterijuma, pravi novac Srbije je evro. Ni kao sredstvo plaćanja se dinar ne bi održao da to nije državni mandat.

Na svetskom tržištu sada je glavni novac dolar, u svakom od tri smisla: za plaćanje, kao merilo, i za čuvanje vrednosti. Svetska tržišta, uključujući države koje u njima učestvuju, biraju dolar za sve tri uloge.

Dedolarizacija koja se ovih dana odvija uglavnom dolazi od strane država. Države su inicijatori, ne tržišta. Kina i Rusija trguju u juanima, Saudijska Arabija prodaje Kini naftu za juane, BRICS prete da će koristiti druge valute. Ne radi se o velikoj i spontanoj pobuni odozdo — da firme negde u Argentini traže plaćanja u juanima, da ljudi po svetu zatvaraju svoje dolarske račune — već o političkoj inicijativi država odozgo.

Država koja najpredanije radi na dedolarizaciji je sama Amerika. Kada Amerika nekome uvede sankcije, ona njemu zabrani korišćenje dolarske platne mreže. Kada zamrzne nečije devizne rezerve, ona podriva status čuvara vrednosti. Kada stvori inflaciju, ona podriva dolar kao merilo vrednosti. Ako se sve to dovoljno protegne, onda će ne samo države nego i tržišta širom sveta tražiti alternative.

Za sada, dolar na tržištima opstaje ne zato što je toliko dobar, nego zato što su druge valute još gore. Videli smo već o juanu — Kina to nespretno radi. Drugi nisu konkurentni, kao što je najbolje rekao ekonomista Larry Summers, bivši Ministar finansija SAD i predsednik Harvarda:

Evropa je muzej, Japan je starački dom, a Kina je zatvor. Zato ne treba brinuti o ovim valutama.

Rekao je to pre par godina, ali nastavlja da bude tačno.

---

Jedna valuta koju treba imati na umu je zlato. Neka bude da je to sada prevaziđeno, ali ne zaboravite: zlato tek 50-ak godina ne igra ulogu međunarodne valute. Kao materijal, ono je jedinstveno — ne stari, ne gubi sjaj, rastegljivo je, savitljivo i izuzetno trajno jer hemijski ne reaguje gotovo ni sa čim. To je razlog zašto je ono u celoj ljudskoj istoriji bilo glavna svetska valuta. Tek smo nedavno počeli da ga ignorišemo.

Prve novčiće u istoriji kovali su vladari Lidije, u današnjoj Turskoj, negde između 600. i 700. godine pre nove ere. Prvo je to bila mešavina srebra i zlata, a onda je vladar Krez, onaj iz „bogat kao Krez“, počeo da kuje svoj zlatni novac. To je odmah dobilo međunarodnu dimenziju. Grci su prepoznali kvalitet i koristili ovaj strani novac, a onda uzeli da prave isti takav svoj.

Odatle nadalje, u narednih 2,600 godina, zlato je bilo podloga međunarodnih plaćanja. Srebro je takođe bilo novac, naročito kasnije kada je zlato postalo previše vredno da bi se koristilo za svakodnevne sitne kupovine. Ali su međunarodna trgovina i zaduživanja uvek išla u zlatu. 

Negde do Prvog svetskog rata je to išlo vrlo glatko i zvalo se međunarodnim zlatnim standardom — naročito u jednom periodu 19. veka kada su države imale iste sisteme, svaka po centralnu banku i domaću valutu vezanu za zlato. Tada je zlato bilo ne samo međunarodni, nego i domaći novac, jer su valute bile definisane u količinama zlata. Razmeniti franak za marku bilo je kao zameniti komad od dva grama zlata za dva komada od po gram.

Možete to zvati fiksnim kursevima, ili svetskom valutnom unijom, ili čak jednom zajedničkom svetskom valutom. Zlato je bila ta jedna, prava valuta; a državne valute, dolar, franak i ostali, bile su samo njegove razlilite denominacije. Različiti iznosi zlata.

To je dobro funkcionisalo jer države još uvek nisu bile izmislile „monetarnu politiku“. Sav papirni novac imao je zlatno pokriće. Novčanice su bile kao priznanice za deponovanu količinu zlata. Ako zemlja ima priliv zlata, količina papirnog novca prirodno raste. Ako ima odliv, papirni novac nestaje.

Onda je počeo Prvi svetski rat, države su odustale od toga i štampale su novac bez zlatnog pokrića. Posle rata su pokušale da se vrate na zlatni standard, ali je duh bio pušten iz boce. Pravila se više nisu sledila. Centralne banke su novac štampale i povlačile nezavisno od tokova zlata. Na primer, Fed i Centralna banka Francuske imali bi priliv zlata, ali ne bi dozvolili prateći rast papirnog novca; već su ga povlačili iz opticaja da bi sačuvale taj višak zlata. Vodile su, drugim rečima, neku samostalnu monetarnu politiku nezavisno od tokova zlata. Takve stvari donele su deflaciju i Veliku depresiju.

Posle Drugog svetskog rata probalo se sa „Bretonvudskim sistemom“ gde je dolar bio vezan za zlato — bio je definisan kao 1/35 unce zlata — a ostale valute vezane su fiksno za dolar. Ni to nije funkcionisalo, jer se ponovo nisu sledila pravila. Ako vežete valutu za zlato, onda opet ne možete voditi samostalnu monetarnu politiku, već morate slediti tokove zlata. Isto važi i za ostale koji su se vezali za dolar. Međutim, politički su se vremena već bila promenila i države su htele da vode sopstvene monetarne i fiskalne politike. Htele su da stimulišu svoje privrede pred izbore, kroz budžet i uz pomoć centralnih banaka.

Zato je ta cena zlata od 35 dolara za uncu postala neodrživa, realnost se više nije mogla sakriti i Nixon je 1971. objavio da se veza sa zlatom i formalno raskida. Druge valute su onda raskinule sa dolarom i tako smo dobili sadašnji sistem plivajućih kurseva.

U tom novom sistemu od 1970-ih, dolar je dobio dodatni vetar u leđa.

Prethodno, zlato je bilo glavni čuvar vrednosti, a sa dolarom delilo ulogu merila vrednosti. Plaćanja su išla u dolarima, ali su centralne banke izmirivale račune u zlatu.

Od 1970-ih, dolar preuzima sve te uloge. Nije on samo nominalno glavna valuta, kao što je nekad bila funta. On je od 1970-ih preuzeo i sve one međunarodne uloge zlata: kao sredstvo plaćanja, kao merilo vrednosti i kao čuvar vrednosti. Cena nafte, koja je od 1970-ih dobila na vrednosti, izražavala se dolarima. Proizvođači nafte zarađivali su dolare i čuvali ih na svojim dolarskim računima u inostranstvu, što će se nazvati “petro-dolarima”. Od početka 1980-ih jak i stabilan, dolar je preplavio svet, kroz privatna plaćanja, za štednju i za devizne rezerve država.

Zato i nije tako čudno da danas prave alternative dolaru nema. Evro se već uspeo do svog vrhunca, jen takođe. Juan će napredovati sa rastom kineske privrede, ali neće uspeti više od toga. Ali ključno je da alternative nikad nije ni bilo, jer dolar nije ni istisnuo druge valute — on je zamenio zlato.

Nikada ranije takva valuta nije postojala. Zlato, pa dolar.

---

I možda je zato zlato i dalje najveći konkurent dolaru. Staromodno je, vrednost mu je promenljiva, ali 2,600 godina istorije mu daju pravo na nadu.

Trenutno je cena zlata na istorijskom vrhu. Blizu je maksimuma i u realnom smislu, prilagođeno za inflaciju.

Takve stvari se dešavaju kada bukne velika kriza, kao što je bilo 2009. pa 2020. godine. U poslednje vreme, međutim, zlato poskupljuje zato što ga kupuju centralne banke. One stoje iza cele jedne trećine kupovina. Kupuju ga više nego ikada od 1950-ih, u vreme kada se zlato razumelo kao glavni čuvar vrednosti. I ankete centralnih bankara kažu da će nastaviti to da rade.

Ako mislite da i vas mogu stići neke sankcije sa Zapada, ako ne verujete ni Kini, šta vam drugo preostaje? Rusija, Kina, Indija, Turska i mnogi drugi kupuju i sada imaju rekordne iznose zlata u svojim deviznim rezervama. I ne samo kupuju, već i fizički prenose nazad u svoje zemlje. Nemačka je pre desetak godina povukla svoje zlato iz Amerike; Srbija je povukla svoje iz Švajcarske.

---

Zanemarivanje zlata je vrlo mlada istorijska anomalija. Na grafiku (preuzetom odavde) je udeo zlata u deviznim rezervama zemalja, manje i više naprednim. Tek je od 2000-ih ono smanjeno na moderne minimume:

Vidite da se poslednjih godina zlato polako vraća, a spisak kupaca i prodavaca u poslednjih 20 godina govori da iza svega stoje ne ekonomske, već pre svega političke procene različitih država:

Nije sve vezano za sankcije, ali verovatnoća da se nađete pod sankcijama velike četvorke (SAD, EU, UK i Japan) jeste sve veća. Čak je 30% zemalja trenutno pod nekakvih sankcijama:

---

Sve je ovo i dalje samo čuvanje vrednosti. Zlata nema nigde u plaćanjima, niti je bitno kao merilo. Režim ciljanja inflacije već 40 godina dobro radi i zato je i ovaj nepokriveni dolar tako stabilan. Ali morate imati korpu scenarija, uključujući onaj da (1) neka nova finansijska kriza koju će država inflatorno pokriti i (2) neka nova eskalacija sankcija, naglo smanje svetsko poverenje u dolar. U tom slučaju, alternativa i dalje nije juan, ali jeste možda zlato.

Ili možda… zimbabveanski dolar!

Zimbabve nas je pre desetak godina izbacio iz ekonomskih udžbenika, oborivši prethodni rekord SR Jugoslavije po visini hiperinflacije. Posle te epizode, ova zemlja je digla ruke od svoje valute i počela da koristi američki dolar. Nedavno su ponovo uveli svoju valutu koju malo ko hoće, ali sada država planira da uvede zlato pokriće.

Nova valuta biće digitalna, ali sa zlatnim pokrićem. Iz Centralne banke Zimbabvea kažu:

Plan je jasan, imamo zlato, tokenizujemo zlato. Svaki put kada izdamo token, pokriven je zlatom.

U pravu su, to lako funkcioniše kada ima volje i discipline. To je upravo onaj zlatni standard od pre 1914. Plus tokenizacija.

Srećno!