Fokusirao bih se u ovom komentaru na stav da udžbenici trebaju biti finansirani iz budžeta. Tema je za dublju analizu, pa će sigurno biti i nekog komentara u vidu pitanja na koje bih voleo da dobijem Vaš odgovor.
Naime, prema poslednje dostupnim podacima na koje sam naišao, a koji se tiču broja učenika u osnovnim školama u školskoj 2019/20 godini, osnovnu školu pohađa 517,826 učenika.
Uzeću istu brojku koju ste Vi izeli u tekstu vezanu za cenu udžbenika. Dakle, 15,000 RSD. To je ukupno 7,767,390 RSD na godišnjem nivou. Planirani budžetski prihodi su na nivou od 1,336,323,614,000 RSD. Udeo "besplatnih" udžbenika u ukupnom budžetu bio bi na nivou od 0,58%. Zaključak je dakle da bi država za kupovinu udžbenika idzvojila relativno manje novca od jedne porodice.
Teško da bilo gde, ne samo ovde mogu nešto pamentije reći od Borislava Pekića. "Bez brige za tuđ stomak briga za tuđu slobodu nije prava!".
Nisam siguran da sam dobro razumeo ideju profesora Kavčića vezanu za ulogu Zavoda za udžbenike. Valjalo bi razmisliti o kontrolnoj ulozi, odnosno o sastavu samih udžbenika. Siguran sam da ste i Vi imali uvida u neke modifikovane, neistinite činjenice i neke druge činjenice koje nisu primerene školskim udženicima.
Dotakao bih se i razvijanja svesti kao jedne od odlika liberalizma. Jasno je da propisano gradivo, odnosno šta se u kom razredu treba učiti, da je donekle prilagođeno psihološkom razvoju učenika itd. Međutim, ono što želim da kažem jeste da bi roditelji i nastavnici trebalo zajedno sa decom da razmatraju o strukturi udžebenika da zajedno vide da li će veće koristi po znanje učenika biti ukoliko određenu lekciju rade, pre ili posle neke druge. Tu možemo zamisliti neko ukrštatanje ponude znanja kroz odgovarajuće struktutiranje udžbenika i tražnje za znanjem od strane deteta.
Znanje koje tek treba učenik da stekne za njega predstavlja neizvesnost. I zato je bitno da nastavnici i roditelji zajedno rade na razvijanju svesti kod deteta o tome na koji način želi da uči, i da se na osnovu toga odluče za određeni udžbenik. Kada se ispolji tražnja za udžbenicima određenih karakteristika, onda će se pojaviti konkurencija na strani ponude.
Pri svemu tome, ni na trenutak nisam pomislio da gradivo treba biti manje obimno, da bude minimalno prezenotvanje nekih osnovnih činjenica i slično. Već da se kroz kvalitet udžbenika, odgovarajućim pristupom u strukturiranju i pisanju gradivo bliže približi učenicima.
Ovo preti da postane dug komentar, sa nabacanim, pre bih rekao pitanjima - ne idejama. S tim u vezi zastao bih ovde. Nadam se odgovoru.
Lazare, hvala na komentaru. Meni je smislenije da se od države traži da pokrije troškove udžbenika, kad već pokriva i organizuje čitavo školstvo. Svakako bolje od ove inicijative koja na zaobilazan način u suštini lobira za promenu pravila igre i veću centralizaciju.
Ipak, nije mi ni to prvi izbor, jer je ekonomski princip da je socijalnu politiku najbolje voditi na nivou dohotka umesto da država deli jednu ili drugu stvar besplatno. Recimo, progresivno oporezivanje dohotka je ekonomski efikasniji metod pomoći, a jednako bi ili više pomogao ispodprosečnim dohocima od tog troška udžbenika. Posebna oslobođenja od poreza za porodice sa decom u školi su isto dobra opcija.
Na te načine se i očuva tržište, jer smisao postojanja tržišta nije samo takmičenje u nižoj ceni, nego i podsticaj kreativnosti i unapređivanju proizvoda. Meni da kažete da će država monopolski da proizvodi čačkalice ne bih se mnogo uzbuđivao, sve su ionako iste. Ali da samo država pravi udžbenike, ili ih preterano reguliše, propisuje i kontroliše, to mi je već problem jer se onda ništa ne može razviti i probati.
To je istovremeno i odgovor na deo Vašeg kometara o gradivu. To o čemu govorite je jedino moguće na nekom slobodnijem terenu gde razni izdavači, škole i roditelji mogu da probaju različite stvari. Teško je postići napredak kad neko samo odozgo propisuje šta može i ne može, makar tamo sedeli najbolji i najpametniji.
Poštovani profesore Tasiću,
Fokusirao bih se u ovom komentaru na stav da udžbenici trebaju biti finansirani iz budžeta. Tema je za dublju analizu, pa će sigurno biti i nekog komentara u vidu pitanja na koje bih voleo da dobijem Vaš odgovor.
Naime, prema poslednje dostupnim podacima na koje sam naišao, a koji se tiču broja učenika u osnovnim školama u školskoj 2019/20 godini, osnovnu školu pohađa 517,826 učenika.
https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/obrazovanje/osnovno-obrazovanje/
Uzeću istu brojku koju ste Vi izeli u tekstu vezanu za cenu udžbenika. Dakle, 15,000 RSD. To je ukupno 7,767,390 RSD na godišnjem nivou. Planirani budžetski prihodi su na nivou od 1,336,323,614,000 RSD. Udeo "besplatnih" udžbenika u ukupnom budžetu bio bi na nivou od 0,58%. Zaključak je dakle da bi država za kupovinu udžbenika idzvojila relativno manje novca od jedne porodice.
Teško da bilo gde, ne samo ovde mogu nešto pamentije reći od Borislava Pekića. "Bez brige za tuđ stomak briga za tuđu slobodu nije prava!".
Nisam siguran da sam dobro razumeo ideju profesora Kavčića vezanu za ulogu Zavoda za udžbenike. Valjalo bi razmisliti o kontrolnoj ulozi, odnosno o sastavu samih udžbenika. Siguran sam da ste i Vi imali uvida u neke modifikovane, neistinite činjenice i neke druge činjenice koje nisu primerene školskim udženicima.
Dotakao bih se i razvijanja svesti kao jedne od odlika liberalizma. Jasno je da propisano gradivo, odnosno šta se u kom razredu treba učiti, da je donekle prilagođeno psihološkom razvoju učenika itd. Međutim, ono što želim da kažem jeste da bi roditelji i nastavnici trebalo zajedno sa decom da razmatraju o strukturi udžebenika da zajedno vide da li će veće koristi po znanje učenika biti ukoliko određenu lekciju rade, pre ili posle neke druge. Tu možemo zamisliti neko ukrštatanje ponude znanja kroz odgovarajuće struktutiranje udžbenika i tražnje za znanjem od strane deteta.
Znanje koje tek treba učenik da stekne za njega predstavlja neizvesnost. I zato je bitno da nastavnici i roditelji zajedno rade na razvijanju svesti kod deteta o tome na koji način želi da uči, i da se na osnovu toga odluče za određeni udžbenik. Kada se ispolji tražnja za udžbenicima određenih karakteristika, onda će se pojaviti konkurencija na strani ponude.
Pri svemu tome, ni na trenutak nisam pomislio da gradivo treba biti manje obimno, da bude minimalno prezenotvanje nekih osnovnih činjenica i slično. Već da se kroz kvalitet udžbenika, odgovarajućim pristupom u strukturiranju i pisanju gradivo bliže približi učenicima.
Ovo preti da postane dug komentar, sa nabacanim, pre bih rekao pitanjima - ne idejama. S tim u vezi zastao bih ovde. Nadam se odgovoru.
Lazare, hvala na komentaru. Meni je smislenije da se od države traži da pokrije troškove udžbenika, kad već pokriva i organizuje čitavo školstvo. Svakako bolje od ove inicijative koja na zaobilazan način u suštini lobira za promenu pravila igre i veću centralizaciju.
Ipak, nije mi ni to prvi izbor, jer je ekonomski princip da je socijalnu politiku najbolje voditi na nivou dohotka umesto da država deli jednu ili drugu stvar besplatno. Recimo, progresivno oporezivanje dohotka je ekonomski efikasniji metod pomoći, a jednako bi ili više pomogao ispodprosečnim dohocima od tog troška udžbenika. Posebna oslobođenja od poreza za porodice sa decom u školi su isto dobra opcija.
Na te načine se i očuva tržište, jer smisao postojanja tržišta nije samo takmičenje u nižoj ceni, nego i podsticaj kreativnosti i unapređivanju proizvoda. Meni da kažete da će država monopolski da proizvodi čačkalice ne bih se mnogo uzbuđivao, sve su ionako iste. Ali da samo država pravi udžbenike, ili ih preterano reguliše, propisuje i kontroliše, to mi je već problem jer se onda ništa ne može razviti i probati.
To je istovremeno i odgovor na deo Vašeg kometara o gradivu. To o čemu govorite je jedino moguće na nekom slobodnijem terenu gde razni izdavači, škole i roditelji mogu da probaju različite stvari. Teško je postići napredak kad neko samo odozgo propisuje šta može i ne može, makar tamo sedeli najbolji i najpametniji.