Cena besplatnih udžbenika
Filantrop Aleksandar Kavčić traži da udžbenici budu besplatni. Zato je kupio od Zavoda za udžbenike na hiljade primeraka, a Zavod mu zauzvrat dozvolio da pdf formate tih knjiga postavi na sajt. Šta ugovor tačno kaže, šta se može staviti na sajt i kako su pokrivena autorska prava pisaca udžbenika ne znamo, jer ugovor između jednog javnog preduzeća i jedne fondacije koja se bori za javno dobro, nije dostupan javnosti.
Saberi-oduzmi, većina đaka može da prođe sa 5-10 hiljada dinara godišnje za udžbenike. Polovni koštaju oko 5 hiljada, tipičan komplet novih oko 15, što ako ih na kraju godine prodate izađe na 10.
Prosečna godišnja plata u Srbiji je 730 hiljada. Prosečan komplet knjiga košta blizu 1% jedne prosečne neto plate, ili 2% jedne minimalne zarade na godišnjem nivou.
Ne želim da kažem da je roditeljima lako. Ali udžbenici su tu samo mali deo problema. Socijalno ugroženi učenici svakako dobijaju besplatne knjige. Za sve druge, deca koštaju puno, ali su garderoba, prevoz, telefoni, zabava, ekskurzije, mnogo veći trošak. Ipak, mimo svake računice, cena udžbenika je dobila status gorućeg nacionalnog pitanja.
Kako Fondacija Kavčić rešava to pitanje?
Znate kako ekonomisti kažu da ništa nije besplatno. Besplatnih udžbenika nema, jer neko to na kraju plati. Ovo nije to.
Kavčić ne traži da neko drugi, država ili fondacija plate udžbenike. Tako nešto bi imalo smisla. Većina fondacija tome i služi, one pomažu ljudima direktno. Tražiti od države da plaća za udžbenike, kad već plaća za sve drugo u školstvu, takođe ima nekog smisla. Ali suština Kavčićeve inicijative nije da se deci obezbede kvalitetni udžbenici, već da se tržište udžbenika digne u vazduh. Plan je da državni Zavod postane glavni ili jedini izdavač, a da se to postigne roditeljskim pritiscima na škole i nastavnike da biraju baš te udžbenike.
Sve ovo meni izgleda kao arbitrarna opsesija nečim što nije gorući problem, a zatim i nelogično rešenje za taj problem.
Zašto onda Kavčićeva inicijativa nailazi na toliku podršku – najglasniju među ljudima kojima uopšte nije problem priuštiti udžbenike – i zašto ja ovde rizikujem da me nazovete botom ili ne daj Bože otkažete pretplatu?
Kavčićeva retorika je popularna jer ima milozvučne socijalističke tonove. Izdavači su kompanije koje tu nešto profitiraju. Vlada kartel, iako je tržište ograničeno jedino državnom voljom da odobri ili ne odobri neke udžbenike, pa ako hoćemo veću konkurenciju prvo se treba obratiti državi. „Čim udžbenik dobije odobrenje ministarstva, cena skače“, kaže Kavčić i time sam potvrđuje, ali ne razume, da cenu podiže državno ograničenje a ne kartelski dogovor.
Onda imamo i milozvučne nacionalističke tonove. Nemačka firma zarađuje na našoj deci, a malo socijalizma i malo nacionalizma je dobitna kombinacija kojom privlačite tipove poput Malagurskog za saveznike (i naravno, snimili su film, počne horor muzika kad se pomene Klett).
Kada pogodite pravu ideološku notu onda možete da neosnovano optužujete i vređate i za to dobijate aplauze. Kavčić u intervjuima govori da su nastavnici i direktori škola agenti stranih izdavačkih kuća. Rade na procenat – kaže on – dobijaju ih od udžbenika, ekskurzija, od kejtering službi za užinu, izdaju sportske sale. Ovo su teške optužbe. Deco, slušajte nastavnike, ali to su vam sve podmićeni agenti.
Kavčićevo rešenje za ovu opštu korupciju, međutim, nisu ni policija, ni tužbe. Nije čak ni raskrinkavanje konkretnih počinilaca, iako nam hrabrih istraživačkih novinara ne manjka.
Rešenje je državni monopol. „Liberalizacija je uticala na pojavu korupcije… Ja zagovaram ideju da Zavod za udžbenike postane javni servis. Slično kao RTS.“ Imamo dakle masovnu korupciju koju nismo dokumentovali, a rešićemo je monopolizacijom udžbenika u jedno javno preduzeće. Jer u državi i javnim preduzećima nema korupcije.
Uopšte nije bitno da li je Kavčić dobronameran. Verujem da jeste, ali ovo ne bi bio prvi put da idealisti i dobrotvori iz najboljih namera nešto upropaste. Za jedan relativno sporedan problem kućnog budžeta, za problem koji se može rešavati direktno, pomaganjem deci i roditeljima, njegovo rešenje je zatiranje tržišta kroz koje nekoliko domaćih i stranih izdavača sasvim lepo unapređuje udžbenike. Sredstvo kojim se služi je podrivanje ugleda prosvetnih radnika među decom i roditeljima, blanko optužbama za korupciju i krivična dela. A krajnji cilj, jačanje državnog monopola u školstvu koji tek što je malo olabavio.
Ovi besplatni udžbenici već sada mnogo koštaju.
Poštovani profesore Tasiću,
Fokusirao bih se u ovom komentaru na stav da udžbenici trebaju biti finansirani iz budžeta. Tema je za dublju analizu, pa će sigurno biti i nekog komentara u vidu pitanja na koje bih voleo da dobijem Vaš odgovor.
Naime, prema poslednje dostupnim podacima na koje sam naišao, a koji se tiču broja učenika u osnovnim školama u školskoj 2019/20 godini, osnovnu školu pohađa 517,826 učenika.
https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/obrazovanje/osnovno-obrazovanje/
Uzeću istu brojku koju ste Vi izeli u tekstu vezanu za cenu udžbenika. Dakle, 15,000 RSD. To je ukupno 7,767,390 RSD na godišnjem nivou. Planirani budžetski prihodi su na nivou od 1,336,323,614,000 RSD. Udeo "besplatnih" udžbenika u ukupnom budžetu bio bi na nivou od 0,58%. Zaključak je dakle da bi država za kupovinu udžbenika idzvojila relativno manje novca od jedne porodice.
Teško da bilo gde, ne samo ovde mogu nešto pamentije reći od Borislava Pekića. "Bez brige za tuđ stomak briga za tuđu slobodu nije prava!".
Nisam siguran da sam dobro razumeo ideju profesora Kavčića vezanu za ulogu Zavoda za udžbenike. Valjalo bi razmisliti o kontrolnoj ulozi, odnosno o sastavu samih udžbenika. Siguran sam da ste i Vi imali uvida u neke modifikovane, neistinite činjenice i neke druge činjenice koje nisu primerene školskim udženicima.
Dotakao bih se i razvijanja svesti kao jedne od odlika liberalizma. Jasno je da propisano gradivo, odnosno šta se u kom razredu treba učiti, da je donekle prilagođeno psihološkom razvoju učenika itd. Međutim, ono što želim da kažem jeste da bi roditelji i nastavnici trebalo zajedno sa decom da razmatraju o strukturi udžebenika da zajedno vide da li će veće koristi po znanje učenika biti ukoliko određenu lekciju rade, pre ili posle neke druge. Tu možemo zamisliti neko ukrštatanje ponude znanja kroz odgovarajuće struktutiranje udžbenika i tražnje za znanjem od strane deteta.
Znanje koje tek treba učenik da stekne za njega predstavlja neizvesnost. I zato je bitno da nastavnici i roditelji zajedno rade na razvijanju svesti kod deteta o tome na koji način želi da uči, i da se na osnovu toga odluče za određeni udžbenik. Kada se ispolji tražnja za udžbenicima određenih karakteristika, onda će se pojaviti konkurencija na strani ponude.
Pri svemu tome, ni na trenutak nisam pomislio da gradivo treba biti manje obimno, da bude minimalno prezenotvanje nekih osnovnih činjenica i slično. Već da se kroz kvalitet udžbenika, odgovarajućim pristupom u strukturiranju i pisanju gradivo bliže približi učenicima.
Ovo preti da postane dug komentar, sa nabacanim, pre bih rekao pitanjima - ne idejama. S tim u vezi zastao bih ovde. Nadam se odgovoru.