Socijalizacija finansija

Kao što je rekao Tolstojevski, svaka nesrećna banka nesrećna je na svoj način.

SVB su, videli smo, naglo napustili startapovi. Imala je previše sličnih klijenata zavisnih od venture capitala koji se naglo povukao.

Signature je bila banka sa mnogo kripto-preduzetnika među depozitorima. I oni su se povukli a država požurila da zatvori banku, iako sada neki sumnjaju da je to baš morala da uradi.

First Republic je banka za bogate i tu je problem drugačiji. Ako ste bogati:

• Imate depozite iznad limita od 250,000 dolara koje garantuje država.

• Imate bolje ideje šta da radite sa tim parama. Kratkoročne državne obveznice SAD su u nedeljama pre ove krize odjednom počele da daju po 5% kamate. Zašto onda držati novac u banci za malu ili nikakvu kamatu? Još se brže toga setite ako se šuška o nekoj bankarskoj krizi.

SVB i Signature su propale, ali je država rekla da će ignorisati zakonski limit. Isplatiće sve depozitore. Fed je tu dodao i program kreditiranja banaka po izuzetno povoljnim uslovima — praktično subvencije. Kada se radi o državnoj potrošnji, Amerika je u stanju da razvuče kongresnu raspravu i diže sudove oko neke sitne budžetske linije; dok u isto vreme Fed uz minimum formalnosti deli milijarde.

First Republic će spasavati privatni sektor, uz koordinaciju države. JPMorgan Chase, Bank of America, Wells Fargo, Citigroup i još nekoliko najvećih banaka će zajedno staviti 30 milijardi dolara depozita u First Republic. Teorija je da su bilansi u redu, da banka ima pristojne plasmane; samo treba popuniti depozitnu stranu da plasmane ne bi morala da prodaje sa gubitkom.

Sasvim drugačija — i najveća i najbliža — priča je sada Credit Suisse. Ova banka je već godinama po finansijskim vestima zbog nekih nepovezanih problema. Menjala je direktore, jedni su špijunirali druge, bili su upleteni u neke hedž-fondove koji su propali i napravili im gubitke i tako dalje. Kad se sve sabere, akcije Credit Suissea su i pre ove krize vredele manje nego pre 30 godina.  

Ali i takva kakva je, Credit Suisse nije imala neki hitni problem. Paniku je, tragikomično, pokrenuo jedan arapski bankar. Saudijska nacionalna banka (SNB) je sa 10% najveći vlasnik Credit Suissea. Usred krize drugih banaka, Bloomberg televizija je pitala direktora SNB da li možda ova banka namerava da poveća svoj vlasnički udeo u Credit Suisseu.

Apsolutno ne!

Tako je odgovorio.

Oni to svakako ne mogu da urade iz regulatornih razloga, ali bankar je onda pojačao:

Nije samo zbog regulacije, mogu da dam još 5-6 drugih razloga zašto nećemo!

Nemojte nikada tako govoriti o svom automobilu, oborićete mu cenu.

Ne znam šta će mu saudijski princ sada uraditi, jer mu je bankar ovim izbio neke milijarde iz džepa. Pošto najveći vlasnik kaže da firma ništa ne valja, onda su ostali akcionari uzeli da prodaju svoje akcije, depozitori su počeli da beže, druge banke su prestale da im pozajmljuju (usled čega je porasla cena osiguranja na zajmove Credit Suisseu, credit default swaps). A nije moralo do toga da dođe.  

Centralna banka Švajcarske je na paniku reagovala saopštenjem da je sve u redu, objasnila da je banka dobro kapitalizovana i najvažnije, izdvojila 50 milijardi franaka za podršku. Trenutno pokušava da ubedi zdraviju švajcarsku banku, UBS, da preuzme Credit Suisse.

---

Scenariji su različiti, ali u pozadini svega stoji isti, sistemski uzrok. Sledi jedan opštiji argument o tome zašto banke propadaju, zašto ih države spašavaju i zašto se posle svakog kruga kaže da nam treba još bolja i još veća regulacija.

Kao što smo prošli put videli u onim nacrtanim bilansima, banke se finansiraju pozajmicama i sopstvenim kapitalom. Među pozajmicama, glavni su depoziti pojedinaca ili firmi. Možda sa naše tačke gledišta ne izgleda tako, ali novac koji držimo u bankama jeste naša pozajmica banci. Ona se njom služi da bi zaradila profit.

Sve firme, ne samo banke, finansiraju se ili iz zajmova ili iz sopstvenog kapitala. Banke su drugačije po tome što im zajmove — u vidu depozita na svojim tekućim računima — daje mnogo usitnjenih pojedinaca i firmi.

Još važnije, banke su drugačije po tome što više od ostalih računaju na zajmove. Mnogo više od bilo koje druge branše, banke rade tuđim novcem.

Banke to rade zato što mogu. Svi bismo to hteli. Mnogo je lakše zaraditi uz leveridž, kada uložite 1 svoj evro i 10 tuđih. Problem je što vam niko neće pozajmiti onih 10 evra da njima rizikujete. Jedino bankama rado dajemo toliko.

Ima nekih poslovnih razloga zašto veći leveridž banaka nego firmi ima smisla. Na primer, banka je zbog raspršenosti plasmana sigurnija od firme koja radi samo jednu stvar. Ali jedan krupni institucionalni razlog je upravo ovo što države rade sada — što spasavaju depozitore banaka čim iskrsne problem.

Postoji, prvo, državno osiguranje depozita. To osiguranje danas jedva da bilo ko osporava, jer smo se na njega navikli i ponašanje prilagodili njemu. Naprotiv, upravo se govori o povećanju tog limita — u Americi sa 250 hiljada dolara na još više, u Srbiji sa 50 hiljada evra na duplo.

Drugo, postoji implicitna garancija da će se depozitori spasavati i preko ovih limita. Ovih dana viđamo ispunjenje tog očekivanja, jer za sada, kroz svu ovu krizu, još uvek nijedan depozitor nije izgubio ni centa.

Lepo je imati sigurnost. Ali ta sigurnost transformisala je celi finansijski sistem u ovo što je danas — u nešto blizu javno-privatnom partnerstvu.

Kada su depoziti sigurni, nemamo mnogo razloga da razmišljamo šta banka radi. Kao depozitori mi gledamo koja nam je filijala najbliža, ko ima najbolju telefonsku aplikaciju, dobru reklamu ili uslove za kredit. Deo koji ne gledamo je šta banka radi. Ne pratimo kakvu imovinu banka kojoj smo pozajmili novac ima, u šta ulaže, ko su joj najveći dužnici.

Tako je po celom svetu, ali što je država bogatija to je stvar više izražena. Depozitori su sigurniji u njenu podršku i manje ih zanima šta im banke rade.

Državno osiguranje depozita je istorijski nova stvar. Američka država je počela da osigurava depozite posle Velike depresije iz 1930-ih, a onda se ostatak sveta ugledao na nju. Limiti su u početku bili niski jer se to smatralo socijalnim, ne ekonomskim rešenjem. Onda su vremenom rasli i tim putem idemo i dalje.

Glavni regulatori banaka su nekada bili njihovi depozitori, zato što su motrili na njih. Banke su se ponašale shodno tome. Velike zgrade banaka u centrima grada gradile su se kao signali bogatstva i stabilnosti. Banke su reklamirale svoju pouzdanost. Radile su sa više sopstvenog kapitala, a manje pozajmljenog novca. Ne zbog regulacije, već da depozitorima uliju poverenje.

Što je više država garantovala za depozite u bankama, to su manje klijenti morali da motre na njih. I to je polako menjalo ponašanje banaka. Sa više tuđeg novca, ima više smisla rizikovati. Profit je moj, gubitak se deli.

Države su to uviđale i zbog toga morale da obuzdavaju banke na onoj drugoj strani bilansa. Morale su da obrate pažnju na plasmane banaka i da im ograniče stepen rizika.

To nas je uvodilo u jedan novi sistem. Limiti za osiguranje depozita su podizani, ali su rasle i implicitne garancije i očekivanja od države. Američka država je prvi veliki bailout banke izvela 1984. godine i ta će se praksa nastaviti kroz razne epizode sve do danas.

Sa druge strane, regulacija je postajala sve detaljnija. I to je razumljivo — jer ako ćete spašavati banke, onda ih morate i nadgledati. Odgovornost za postupke se iz finansijskog sektora izmešta u državu.

Tržišno rešenje bilo bi pustiti depozitore i banke da se sami brinu o svojoj sudbini. Iz toga bi nastao održivi ekosistem banaka, dobrovoljnog osiguranja i istražitelja rizičnosti (što je malo drugačije od sadašnjih državno-odobrenih “agencija” za rejting). Neko bi ponekad bankrotirao, neko bi izgubio po deo depozita, ali bi sistem u celini bio stabilan.

I ne treba o takvim bankrotstvima razmišljati kao o uništenjima. Gubici bi bili delimični. I da su sada pušteni niz vodu, depozitori SVB bi možda izgubili po 10-15% svojih para; ostatak bi dobili nazad. Tako bi izgledao tipični bankrot banke.

Takav sistem imala je većina zemalja do 1940-ih. U tu većinu, međutim, ne spadaju SAD. One su poseban slučaj jer je u Americi 19. i 20. veka bankama uglavnom bilo zabranjeno da imaju filijale. Mogle su imati po jednu jedinicu i to je sve — to se zvalo “unit banking”. Zato nisu mogle da raspodele rizik, često su bankrotirale i zato su bankarske krize tamo bile redovne. Ne zbog slobodne konkurencije, već zbog nedostatka iste. (Ovo je knjiga o tome).

To je jedan od razloga zašto je Velika depresija bila tako pogubna i rešenje se našlo u državnim garancijama za depozite. U susednoj Kanadi, na primer, takvih kriza nikada nije bilo. Evropa je takođe bila stabilnija.

Na kraju je ceo svet, bez preke potrebe, ipak otišao putem državnih garancija. I od tada finansijski sektor korača prema antitržišnom rešenju u kojem se niko ne pusta da propadne — ali gde država, zbog toga, mora kontrolisati plasmane.

Svaka kriza je novi pomak u tom smeru. Posle 2008. godine izbavljene su banke i povećani su limiti osiguranja depozita, a pojačana regulacija. Sada se banke spasavaju još i većom brzinom i sa većom odlučnošću. Tada, 2008. godine, samo je Lehman Brothers pušten da propadne, ali se država odmah pokajala i spasla sve ostale.

Umesto tržišne opcije, sistema u kojem sami odlučujete i sami propadate, u bankarstvu raste dominacija modela u kojem ne propadate. I u takvom modelu regulacija jeste neizbežna. Ako ćete plaćati za depozite i spasavati banke, onda ih morate obuzdati.

To je socijalizacija finansija prema kojoj se već decenijama ide.

---

Možete biti protiv socijalizacije finansija iz političkih razloga. Hayek je 1944. pisao knjigu Put u ropstvo da upozori kako će socijalizam, pa i delimična nacionalizacija, povećavati političku kontrolu i smanjiti lične slobode. Videli smo kako se država uz pomoć finansijskog sistema obračunala sa kanadskim kamiondžijama.  

Ali protiv socijalizacije možete biti i zato što je ona ekonomski slabije rešenje. Onaj tržišni sistem gde mnogo banaka i mnogo depozitora odlučuje na sopstvenu odgovornost fleksibilan je, produktivan i uči kroz vreme. “Antifragilan” je, što bi rekao Taleb — dobije ogrebotinu i čvorugu, ali iz toga izađe pametniji i jači.

Sistem u kojem država odlučuje šta su rizici nema tu sposobnost, već implodira s vremena na vreme. Regulacija svima govori šta da rade, ali zbog složenosti sistema redovno greši.

U centru krize iz 2008. godine bile su hipotekarne obveznice koje je regulacija favorizovala, a polovinu kojih su i direktno stvorile državne firme. Posle te krize, američki finanasijski sistem regulisan je zakonom koji se zove Dodd-Frank, po tadašnjem kongresmenu Barneyju Franku. To je nekih 2,500 strana i 400 podzakonskih akata. Isti Barney Frank, otac regulacije koja je trebalo da otkloni rizik u sistemu, sedeo je u Odboru direktora sada propale Signature banke. Ako Frank nije uspeo da vidi rizike po sopstvenu banku, zašto mislimo da je umeo da sastavi regulaciju koja će srediti rizike u celom sistemu?

Regulacija je tada pojačana, ali su ove godine banke propale jer su kupovale mnogo istih onih hipotekarnih obveznica i još gore, državnih obveznica.

U tom smislu su sadašnji bankroti gluplji od onih iz 2008. Državne obveznice su plasman koji regulacija najviše od svega voli. Njima je regulacija naznačila nulti rizik, što znači da banka za njih ne mora da rezerviše nikakav kapital. Može ih neograničeno kupovati iz depozita, za sve pare koje ima.

Ali kada kamatna stopa raste, vrednost svih obveznica pada — a regulacija je na ovu sitnicu zaboravila. Bavili su se kreditnim rizikom po strukturi (koji dužnik je koliko rizičan), a zanemarili vremensku dimenziju (kako se vrednost iste obveznice menja kroz vreme, sa promenama kamata).

I ne samo zanemarili, već ponavljam — sistem jake regulatorne države izmešta odlučivanje iz banaka u državu. U sistemu socijalizacije rizika regulacija je sve detaljnija, a banke se sve više prepuštaju regulatoru. Sve manje same razmišljaju, sve više mehanički slede procedure i ispunjavaju zahteve. Nije njihovo da misle o rizicima, jer u modelu socijalizacije finansija to na sebe preuzima država.

Zato je ovaj model ekonomski inferioran. Takav sistem će uvek biti optužen da ima nedovoljno regulacije. Regulacija će u njemu uvek nešto zaboraviti, jer će uvek iskakati rizici koje prethodno nismo videli.

Iz vesti i reakcija koje vidimo, nema izgleda da će se to promeniti. Model je već izabran i ova kriza biće još jedan korak ka mekoj socijalizaciji. Država sve više spasava, zauzvrat sve više reguliše, onda neki novi rizik iskrsne i tako u krug.