Niko ne zna ništa o Kini

Lepo je rekao jedan analitičar Kine:

Niko ne zna ništa o Kini. Čak ni kineska vlada.

Ja redovno čitam o Kini ali se retko usuđujem da komentarišem jer o Kini, naravno, ne znam ništa. Olakšanje je videti da niko — ni analitičari Kine, ni vrh kineske države — o Kini ne zna ništa.

Zemlja je ogromna, raznolika, netransparentna i ima različite nivoe i poluge vlasti. Kada centralno rukovodstvo države pokušava da kontroliše jedan tako veliki i složeni sistem, uz rupe u znanju, kroz politiku, interese, sukobe i dvorske intrige, greške su neizbežne. Velike greške.

Ostatak sveta ponekad ima romantizovanu predstavu o Kini i kineskom rukovodstvu kao o velikim strateškim planerima koji u svakom koraku znaju šta rade i nezadrživo idu ka dominaciji sveta. I neki rezultati Kine poslednjih decenija tome idu i prilog.

Čuven je, na primer, odgovor kineskog lidera kada su ga prilikom posete Francuskoj pitali šta misli o tome kako je Francuska revolucija promenila svet.

Još je rano reći, odgovorio je on. Tek ćemo saznati.

To se decenijama citiralo kao dokaz da Kinezi razmišljaju izuzetno dugoročno. Vekovna perspektiva je u pitanju. Tek ćemo saznati.

Izuzev što je to klasična novinarska patka. Citat je stvaran, ali se pitanje i odgovor nisu odnosili na Revoluciju iz 18. veka, nego na studentske proteste koji su se dešavali 1968. godine, neposredno pre posete kineskog državnika.

Svejedno, ima dobrih razloga da se kineskom rukovodstvu pripiše određena mudrost.

Prvo, oni imaju izuzetno meritokratski sistem. Ši Đinping jeste sin ranijeg kineskog lidera, ali svako ko se u kineskom političkom sistemu uspe do vrha mora da je prešao dugi niz prepreka. Testiranje kandidata za državnu administraciju je konstanta u kineskoj istoriji, još od drevne Kine. Polažete testove da uđete na univerzitet, onda da uđete u Komunističku partiju (kineska ne prima svakoga ni u obično članstvo, vrlo je selektivna), onda se uspinjete paralelno kroz Partiju i kroz administraciju. Ne možete tek tako na centralni nivo, nego se morate dokazati na lokalu, u firmi, u gradu, kao lider provincije, paralelno se uspinjući i u Partiji. Put do centralnog rukovodstva je užasno dugačak.

Drugo, Kina se ekonomski dokazala. Visoke stope rasta i progres vidljiv golim okom su argumenti pred kojima svako teoretisanje pada u vodu. Mora da nešto dobro rade.

---

Ipak, rezultati mogu imati mnoge uzroke. Meritokratija ne vredi mnogo ako svi slede istu, odobrenu i zvaničnu liniju. I što se više gleda u Kinu, to njen spektakularni razvoj više izgleda kao spontana posledica okolnosti — nekih važnih demografskih, socijalnih, političkih i tehnoloških faktora — a manje kao rezultat jedne dobro osmišljene strategije.

Kina sve vreme, od početka komunizma do današnjeg dana, ima petogodišnje razvojne planove. Kineska ekonomska realnost, međutim, sve to vreme daleko odstupa od planova. Nije Kina unapred odlučila da postane to što jeste danas. Umesto toga, nepredvidive tržišno-političko-demografske sile vukle su Kinu u različitim pravcima i od nje napravile to što jeste. Kina je uspela uprkos planovima, ne zbog njih.

To je zaključak jedne nove istorijske knjige o Kini, autora Franka Dikottera. Pristup kineskim arhivama je selektivan i Dikotter je jedan od istoričara koji su posle delimičnog otvaranja uspeli da uđu. Direktno iz arhivske građe on je pisao o strahotama kroz koje je Kina prošla pod Maoom Cedungom, ali u poslednjoj knjizi govori o razvoju Kine posle Maoa. Mao je umro 1976. godine, a 1978. se uzima za početak kineskog ekonomskog preporoda pod Dengom Sjaopingom.

Ni u jednom trenutku Kina nije napravila svesni zaokret kao tržišnoj privredi. Dikotter kaže:

Uprkos zvaničnoj propagandi iz Pekinga, moramo se zapitati: da li je termin „ekonomske reforme“ uopšte ispravan? Ono što smo do sada videli je samo neko eksperimentisanje oko planske privrede. Kako drugačije objasniti činjenicu da partija i dalje insistira na petogodišnjim planovima?

Poenta nije da se reforma nije dogodila, već da nije sprovedena s predumišljajem. Reforma se više pasivno desila Kini jer država nije imala kapaciteta da suzbije spontane reformske sile. „Provincija sledi tržište“ — kaže tipičan državni dokument iz 1980-ih koji je iskopao Dikotter. Posle Maoovog Velikog skoka i Kulturne revolucije, sa tragičnim ishodima, centralna država je izgubila kredibilitet i nije imala kontrolu koju je želela.

Ovo nije sasvim novo viđenje. Kineski autori odavno na taj način govore o preokretu koji se od 1978. godine desio. U Šta je kapitalizam sam i sâm te napise ovako sumirao, posebno u vezi de facto privatizacije zemlje koju su seljaci na svoju ruku izveli:

Kinu su transformisali seljaci i poljoprivrednici promenama koje su sami inicirali odozdo. Komunistička partija je, na čelu s Dengom Sjaopingom, takve inicijative tolerisala, a kad je saznala za njihove blagotvorne efekte i podržala ih je. Ali nije ih predvodila. Kina je kapitalizam, bar u početnoj i ključnoj fazi krajem 70-ih i tokom 80-ih, jednostavno dozvolila. To je bilo dovoljno da on izraste sam od sebe.

Dikotter, međutim, na osnovu nove arhivske građe sve podiže za još nivo. Rast seoskih firmi — privatnih ili de facto privatnih, jer to ponekad u Kini nije jasno — iznenadio je i same lidere. Kineska reforma, ili bolje, taj stihijski razvoj traje do današnjeg dana i sve je i dalje manje osmišljeno i organizovano nego što spolja izgleda.

Kaže Dikotter:

Slika koja se pojavljuje iz arhiva nije slika partije opremljene jasnom vizijom kako usmeriti zemlju ka prosperitetu. Kina je kao tanker koji iz daljine izgleda impresivno, sa kapetanom i oficirima koji ponosno stoje na pramcu — dok ispod palube mornari očajnički pumpaju vodu i zatvaraju rupe kako bi održali brod na površini. Ne postoji "veliki plan", niti "tajna strategija", već veliki broj nepredvidljivih događaja, neočekivanih posledica i naglih promena kursa, kao i beskrajne borbe za moć iza scene.

Teško je pripisati mudrost i viziju rukovodstvu koje je, uključujući Denga i kasnije lidere, sve do skoro zabranjivalo rađanje dece (“politika jednog deteta”). Ostavite po strani aspekt ljudskih prava, milione sterilizacija i prisilnih abortusa — sama ideja je po sebi uvek bila glupa, pseudonaučna i kontraproduktivna. Sada Kina ima stanovništvo koje stari i opada. Zbog selektivnih abortusa i infanticida koji su se vršili da bi to jedno dete bilo dečak, zemlja sada ima narušeni prirodni balans: 50 miliona više muškaraca nego žena.

Još bliže sadašnjosti, politika nultog Covida koju je Kina vodila u 2022. godini, višenedeljni karantini i zatvaranje gradova zbog jednog slučaja Covida, nakon što je ostatak sveta već bio stekao imunitet, teško se može racionalno objasniti, još manje nazvati promišljenom. I neki zapadni političari pokušali su da sprovedu svoje opsesije istog tipa, ali demokratija takve ekstreme brže neutrališe.

Ponovo Dikotter, o poslednjih nekoliko decenija uopšte:

Većina lidera u zemlji ne razume ni osnove ekonomije, fokusirajući se gotovo opsesivno na samo jednu jedinu cifru — rast BDP-a, često na štetu razvoja. Rezultat je rasipanje na zastrašujućem nivou. Nije neuobičajeno da državna preduzeća stvaraju manju vrednost od uložene, što znači da sirovine koje koriste vrede više nego završni proizvod.

Još jedan autor novije knjige o Kini, ekonomista Barry Naughton, u principu se slaže:

Od 1978. do 2000, država ima ekonomske planove koje ne ostvaruje i koja zatim napušta. Tržišna reforma je toliko promenila privredu da planeri uopšte nisu mogli da drže korak sa dešavanjima. Nisu mogli ni da dobro predvide buduća dešavanja, a kamoli da ih oblikuju. Sve više, shvatali su da je posao planera da se ne mešaju mnogo.

Kina je uspešna, ali su uzroci uspeha zagonetni. Zemlja je imala veliku demografsku promenu, gde su stotine miliona ljudi sa sela prelazile u gradove da rade nešto produktivnije; imala je spontani uspon privatnog sektora i preduzetništva od 1978; posle toga, otvaranje prema inostranstvu za izvoz, uvoz i strane investicije; zatim, velike državne projekte i gradnju infrastrukture. Sve je ovo sa niske početne tačke dovelo do vrlo brzog rasta, čak i bržeg nego u ostatku brzo rastuće Azije. Nikome nije do kraja jasno kakvu zaslugu u tome igra kinesko rukovodstvo — ali ima ozbiljnih argumenata da je njihova relativna pasivnost i ponekad nemoć, a ne proaktivna pamet, bila ključni sastojak.

---

Sada je Kina drugačija i njena država više nije tako pasivna.

U poslednjih deceniju i po, a naročito od 2010. godine, Kina vodi snažnu i proaktivnu industrijsku politiku. Država bira sektore koje će stimulisati i troši ozbiljne pare na subvencije. Od negde 2015, naglasak je na tehnologiji. Prve na listi za pomoć i subvencije su nove tehnologije, sve od čipova do veštačke inteligencije.

Rezultate za sada ne znamo. Što se tehnološkog dela tiče, iz tržišnih sistema znamo da se balon prošle godine izduvao, da su valuacije takvih firmi drastično pale i da se privatni kapital pritajio. Iz Kine ne znamo ništa. Možda su se državne subvencije u sve to isplatile, možda nisu. Iz svega što sada znamo o skorijoj kineskoj istoriji, verovatnije je ovo drugo — da su neke milijarde ulupane u propale projekte.

Pojas i put je kineska inicijativa kreditiranja raznih zemalja za izgradnju infrastrukture, često uz pomoć kineskih firmi. Projekat veka, kako ga je Ši nazvao, dao je oko bilion dolara kredita državama širom sveta.

Pre ravno dve godine rekli smo ovako:

Kad se Pojas i put razmotri prizemnije, više mikroekonomski a manje geopolitički, onda on malo više izgleda kao projekat kineskog finansijsko-građevinskog lobija, a malo manje kao stogodišnji plan Komunističke partije Kine za svetsku dominaciju.

I sve je više pokazatelja da ipak nije reč o mudroj i dalekovidoj strategiji. Kina se izgleda gorko kaje što se upustila u sve to. Pojas i put je značajno usporio još pre pandemije, a novih projekata i kredita u poslednjih godinu dana uopšte nema.

Danas se o Pojasu i putu ne govori više sa onakvim respektom.

Kina je podelila dugoročne kredite koje sada neki ne mogu da vrate. A i kad se vraćaju, ovi plasmani vrede manje otkad su kamatne stope porasle. Kredit Crne Gore sa 2% kamate je pre dve godine bio pod lupom, a sada izgleda fenomenalno. Za Crnu Goru, naravno; za Kinu je gubitak.

Oko 60% zemalja koje duguju Kini ima finansijske probleme. Ne zbog kineskih kredita, već zato što su to zemlje u razvoju i one uvek upadnu u problem kada kamatne stope globalno skoče. (Kao Jugoslavija ranih 1980-ih).

Kineske državne banke koje su davale one kredite za Pojas i put (Razvojna banka Kine, Exim banka Kine, itd.) sada su pune problematičnih plasmana. Kina se vadi tako što daje još pozajmica Pakistanu, Šri Lanci i ostalima. Nizu država ona daje reprograme dugova, smanjuje kamate i produžava ročnost da bi donekle uspela da povrati uloženo.

Povrh toga, Kina te iste države sada kreditira radi spasavanja. Postala je, drugim rečima, nešto nalik Međunarodnom monetarnom fondu. Na Pojas i put sada je dodala programe spasavanja za još 100 milijardi dolara neto (240 milijardi ako se računa refinansiranje).

Zapadni mediji su o Pojasu i putu izveštavali sa strahopoštovanjem. Kina osvaja svet.

Sada o operacijama spasavanja država koje im duguju, isti mediji kažu da su izazov MMF-u, opet u nekom za Kinu afirmativnom smislu. Financial Times:

Kao da je Kina ovo namerno htela, pa se sada nameće kao kreditor koji spasava.

Ja mislim da tamo negde iza zidina Zabranjenog grada malo drugačije gledaju na celu avanturu. Ne znaju šta je gore: što se sin kockao, ili što se sada vadi.

---

Kina je na mnogo načina impresivna i razvoj je očigledan. To je nesporno. Moja poenta je samo da su uzroci svega toga složeni, nedovoljno poznati — ali verovatno manje vezani za prave odluke kompetentnih lidera.

I da ne bude da posebno diskriminišem protiv Kineza, moja je polazna tačka da državna mašinerija može da bude moćna, sastavljena od pojedinačno obrazovanih i racionalnih ljudi, ali u celini glupa. To je teorija, ostalo su aplikacije. Kao što ostatak sveta misli da Amerika u Iraku ili Avganistanu tačno zna šta radi i definitivno profitira — a u stvarnosti američka država nema pojma u šta se uplela, dok poreskim obveznicima arči bilione — imamo sve razloge da verujemo da je tako i sa mnogo kineskih politika. Tamo država ima još odrešenije ruke, a manje je transparentna. To je po meni pravi kontekst za analize i prognoze u vezi Kine.

Mi ne znamo ništa, ali ne znaju mnogo ni oni.