Kapitalizam, omnibus
Prema jednoj alegoriji, kapitalizam je kočija koju vuku tri konja.
Prvi konj zove se Schumpeter po austrijskom ekonomisti i predstavlja tehnološki progres. On vuče napred.
Drugi konj je Adam Smith i predstavlja poboljšanja u organizaciji resursa. Svaka tržišna promena, razmena, restrukturiranje, nastanak jednih i nestanak drugih firmi, popravljaju način na koji trošimo resurse. Iz istog motora, izvlačimo sve više snage. Smith takođe vuče napred.
I treći je konj koji predstavlja državu. On dođe više kao mazga, spor je i lenj. Ali prva dva konja vuku snažno, pa se kočija kreće napred i ekonomija nekako raste uprkos ovom trećem.
Iz nekog razloga najviše se pažnje poklanja tom trećem konju, državi i politici — ali on je samo levo smetalo koje može da uspori manje ili više.
Kad je radna snaga jeftina, ne treba vam mnogo tehnologije. Ručni rad, kada ga ima dovoljno, može bolje od mašine. Ali u nekom trenutku ručni rad postane skup i tada mašine u jednoj po jednoj stvari preuzimaju primat.
Da li su siromašne zemlje siromašne zato što imaju manje tehnologije? Tako se obično misli. Ali uzročnost je možda obrnuta: tamo gde je radna snaga jeftina, potreba za tehnologijom je manja.
Srbija ima mnogo ručnih perionica automobila. Amerika ih ima vrlo malo, većina je skroz automatska, a samo se ponegde, uz dobru doplatu, može dobiti ručno čišćenje enterijera.
Ali stvari se vremenom menjaju i u Srbiji je sve prisutniji samouslužni model perionica. Ručno pranje postaje sve skuplje i biće ga manje. Drugi ekstrem, potpuno automatizovani model drive-through mašina sa četkama, zahteva (pre)veliko ulaganje. Samouslužni model, gde dovezete automobil da ga sami operete, izgleda da je zlatna sredina optimalna za ovaj nivo razvoja.
Zato je Total Wash sada tu. I tu su razni drugi, sa telefonskim aplikacijama za naplatu pranja.
Sve će to evoluirati i dalje i Wall Street Journal je ovih dana imao dobar izveštaj o razvoju tržišta perionica u Americi. Tamo sada private equity kupuje čitave lance perionica i dalje ih konsoliduje. Private equity, za šta valjda ne postoji prihvaćeni prevod, su fondovi zatvorenog tipa koji kupuju firme da ih srede i da im povećaju vrednost. Kada to urade, mogu ih opet prodati.
Fondovi su zainteresovani zato što su auto perionice poslednjih godina postale mnogo održiviji i organizovaniji biznisi nego što su nekad bile. Sada, umesto plaćanja za svako pranje, sve više njih uvodi pretplatnički model i pretplate su postale glavni izvor prihoda. Sada u većini možete platiti mesečno i onda imate pravo neograničenog pranja.
Biznis je igra u kojoj svi mogu da dobiju i zato je moguće da se prelazak na pretplatu isplati i firmama i klijentima:
Ljudi koji vole čistiji auto sada mogu češće da ga operu. Na jednom mestu osnovno pranje je $10, mesečna pretplata je $18. Ukupan promet je veći, a ljudi zauzvrat peru koliko bi hteli.
Pretplata takođe znači stabilne prihode, umesto sezonskih varijacija ili prazne kase kada pada kiša.
A onda, elektronska naplata putem nalepnica još malo smanji troškove. Na nalepnici već piše koju opciju pretplate imate (standard, de luxe, vosak ili bez, itd.), mašina to prepoznaje i posebne naplate nema. Tipična perionica sada ima dva zaposlena, a kroz nju prođe više stotina automobila dnevno — za maržu od 65%.
Ako ćete biti član, bolje je da imate pristup na više lokacija. Zato se perionice ukrupnjavaju i udružuju i sada imate sve veće lance.
I to je jedna vrsta Smithovskog rasta — neka reorganizacija koja tu i tamo skrati neke troškove, poveća profite, koji onda idu u nešto drugo i sve se to drugačije zove ekonomski rast.
Perionice su same bile krenule ovim putem, postale veoma profitabilne i private equity je ušao da sve to pojača. Sada to izgleda ovako: Mammoth Holdings je lanac od preko 100 perionica, a kontroliše ga private equity fond Red Dog Equity. A perionica u Albukerkeu iz serije Breaking Bad? Sada je u vlasništvu kompanije Mister Car Wash koja se kotira na njujorškoj berzi i ima 390 lokacija.
Auto perionice su, dakle, vrlo ozbiljan biznis. Nešto kao blockchain, ali profitabilne i shvatamo šta rade.
Šalim se za ovaj blockchain. Schumpeterovski rast je onaj koji donosi tehnologija i to je konstanta koju očekujemo u poslednjih 200 godina. Ali u prethodne dve od tih 200 smo se malo zaigrali. Mnoge tehnologije, ne samo blockchain, nisu ispunile očekivanja.
A najviše se zaigrao Masayoshi Son.
Masayoshi Son je čovek koji je izgubio najviše para u istoriji. Kada je 2001. godine pukao berzanski balon nastao prevelikim uzbuđenjem oko interneta, takozvani dot-com balon, Son je izgubio 70 milijardi dolara. Vozeći se na talasu tog buma, tri dana je bio najbogatiji čovek na svetu, ispred Billa Gatesa. Ali bogatstva koja ste steknu ulaganjem uz zaduživanje (leveridž), brzo porastu i brzo se tope. Son je 2001. izgubio 99% svoje imovine.
Ipak je za dlaku izbegao bankrot i počeo odmah da se kladi na drugi talas interneta. Uložio je, između ostalog, 30 miliona dolara u tada malo poznatu firmu AliBaba — i to je naraslo na 130 milijardi.
Tako se vratio i nastavio po starom. Njegov SoftBank — i Vision Fund u koji se pored SoftBanka učipio saudijski princ Muhamed bin Salman — ovih godina je kupovao udele u Uberu, WeWork, DoorDash i bio predvodnik novog berzansko-tehnološkog buma.
Novac se slivao u firme koje ne prave nikakav profit, ne samo zbog tehno-optimizma već i zato što je to deo plana. U internet bumu važni su efekti mreže: idem tamo gde su drugi. Zato postoji samo jedan Facebook, samo jedan Twitter, samo jedan Instagram, samo jedan Uber — ili par njih, ne previše. Čak ni Elon Musk ne može napraviti neki novi Twitter, već mora da skupo plati postojeći — jer su svi već tamo.
Zato treba rano uspostavi tržišnu dominaciju. Pobednik u toj igri nije najbolja platforma, već platforma koja najduže izdrži; a plan je da sve gubitke nadoknadi onda kada ostali otpadnu. To se nekada zvalo damping. Zato je Son trpeo gubitnike i nastavljao da ih finansira. Tako smo dobili kompanije koje godinama gube novac, a vrede ogromne sume jer ih investitori tako procenjuju.
Onda je u nekom trenutku u takve procene počelo da se sumnja. U isto vreme desilo se da su centralne banke morale da zavrću slavine; i na sve to došao je rat. SoftBank je samo od početka ove godine napravio gubitak od 42 milijarde dolara.
SoftBank je bio najveći ali ne i jedini tvorac tehno buma. ARK fondovi Cathie Wood prošli su slično i u stvari je retko ko bio imun na hajp. Ali Son se izdvaja po tome što je nastavljao sa optimizmom i kada je većini postajalo jasno da nešto nije u redu.
Na primer, SoftBank je do samog kraja bio glavni finansijer ekstremno sumnjivog WeWorka.
WeWork je vodio sada notorni Adam Neumann. Cela ideja projekta bila je kupiti ili zakupiti poslovni prostor na veliko, pa ga onda izdavati na malo. Ali to je Neumann nekako upakovao u tehno-rečnik i što bi drugi zvali „iznajmljivanje poslovnog prostora“, on je krstio „space-as-a-service biznis model“. Uspeo je da WeWork predstavi kao inovativnu firmu — disrupcija i sve to — i ubedio Sona i druge da u njega ulože milijarde.
WeWork je pred sopstveni izlazak na berzu (IPO) naglo propao jer se tada pojavilo više ljudi da pogleda šta firma tačno radi. Ispostavilo se da je čitav biznis model prenaduvana priča i isplivalo mnogo detalja o Neumannovom ponašanju sa novcem firme i uopšte (na primer, paketi marihuane u kompanijskim avionima na međunarodnim letovima). I SoftBank je od toga, još krajem 2019. godine (pre ovih novih gubitaka i pre Covida) izgubio 17 milijardi dolara.
WeWork je umalo bankrotirao, onda konačno bez Neumanna izašao na berzu, ali je tu samo nastavio pad.
Sve ovo ima pozitivan spin. Tehnološki bumovi ne bi bili mogući bez ljudi kakav je Son. Nassim Taleb imao je odličnu ideju da se posebna počast odaje palim preduzetnicima. Da nema onih koji propadaju, onih koji su se odvažili da nešto probaju ali nisu uspeli, ne bi bilo ni kapitalizma sa inovacijama i rastom standarda koje donosi. Spekulativni tehno finansijeri, Masayoshi Son više od svih, tu su među prvima u aleji zaslužnih. „Život je prekratak da bi razmišljali skromno“, kaže Son.
Postupci takvih ljudi nama ostalima mogu ostati neshvatljivi. Pre neki dan stigla je vest da je Andreessen-Horowitz, ili a16z, poznati tehno-investicioni fond, upravo dao 350 miliona dolara, kome? Istom onom Adamu Neumannu. Za startap po nazivu Flow koji će, ako je iz objave a16z išta jasno, biti kao WeWork, ali ne za poslovni nego za stambeni prostor. I ovaj put biće dobar i neće propasti.
Ali i to je kapitalizam. Da nema Sonova, Andreessena i Neumanna bojim se da ne bi bilo ničeg drugog.
Ni Substacka, jer Andreessen-Horowitz su i tu glavni investitor.
Da već po običaju pohvalim, sjajan tekst🙂.
Pošto nisam ekonomista, nekako mi se uvek, kad je reč o kapitalizmu, provlači utisak da postoji neki nesklad između onoga što su ljudi spremni platiti i onoga od čega bi zapravo imali veću korist. Npr. zdravi ljudi su, utisak mi je, često skloniji potrošiti na pivo i sezonsku kartu za košarku nego na redovne lekarske preglede. Ne umem ovo verovatno baš da formulišem, ali tu mi se čini da ima nešto što oportuni lovci na profit koriste da zarade, bez da zaista povuku društvo napred.