Jimmy Carter

Jimmy Carter ima 98 godina i odustao je od daljeg lečenja.

Ovaj bivši američki predsednik (1976-1980) se u anketama redovno kotira kao jedan od najslabijih u američkoj istoriji. Posle samo jednog mandata izgubio je izbore od Reagana i od tada ga rutinski svrstavaju među najgore.

Nikad nisam shvatio zašto je to tako. On nije imao, kao Nixon ili Clinton, neku veliku aferu. Naprotiv, uvek je bio smatran časnim i skromnim čovekom. Posle isteka mandata vratio se u rodnu Džordžiju gde je živeo u svom gradiću. Tamo su ga zvali Mr. Jimmy i nedeljom je podučavao decu u crkvi (crkvena škola nedeljom je velika američka tradicija). Ostao je u istoj običnoj kući u kojoj je živeo pre nego što je 1962. ušao u Senat Džordžije. Ne postoji skoriji predsednik koji je posle mandata vodio skromniji i časniji život od Cartera.

Amerika je 1970-ih imala velike ekonomske krize, najveću inflaciju u svojoj istoriji i nespretne pokušaje da je spusti. Nixon je na rastuću inflaciju odgovorio ukidanjem poslednjih ostataka zlatnog standarda, a zatim i kontrolom cena. To je bila tromesečna kontrola svih cena i plata. Posle toga, ostala je kontrola cena benzina pa je Amerika 1970-ih imala nestašice i redove ispred benzinskih pumpi baš kao i Jugoslavija.

Ali sve je to započeo republikanac Nixon, nastavio republikanac Ford, a na kraju ukinuo demokrata Carter.

Umesto kontrole cena, Carter je uradio ono što bi uradio Milton Friedman kojeg Nixon nije hteo da posluša (rekavši “Baš mene briga šta Milton Friedman kaže — on ne mora da izađe na izbore”). Za predsednika Feda je 1979. postavio Paula Volckera sa zadatkom da izgura izuzetno restriktivnu monetarnu politiku i slomi inflaciju.

Tadašnja inflacija, 13.5% na vrhu, bila je uporediva sa sadašnjom, a Volcker je u poslednjoj godini Carterovog mandata kamatnu stopu Feda podigao na čitavih 20%. Sada je, sa sličnom inflacijom, ta ista stopa 5%. Kamatna stopa od 20% donela je recesiju u izbornoj godini. Ima predsednika koji bi to radije odložili.

Carter je bio i verovatno najveći deregulator među predsednicima.

Regulacija koja dominira danas, u Evropi kao i u SAD, uglavnom opterećuje raznim dodatnih zahtevima, bezbednosnim, ekološkim, informacionim i slično. Regulacija iz 1970-ih bila je mnogo jednostavnija, ali išla direktno u srce biznisa: ograničavala je cene i bavljenje poslom. Ko može biti kamiondžija, koliko će vozovi naplaćivati prevoz, koliko koštaju avionske karte, sve je to do 1970-ih postalo oštro regulisano.

Carter je oslobodio privredu tih stega. Deregulisao je kamionski prevoz, železnice, avio-saobraćaj i telekomunikacije, da novim konkurentima omogući slobodniji ulazak u granu i da se svima dozvoli slobodna cenovna konkurencija.

Možda ste nekad po internetu videli da se poredi letenje u avionima iz 1970-ih sa današnjim i pokazuje kako je tretman putnika tada bio mnogo bolji a obroci bogatiji. Na slikama se ne vidi zašto je bilo tako. Razlog je što cenovna konkurencija nije bila dozvoljena. Država je regulacijom letenja bila napravila kartel. Avio-kompanije nisu mogle spustati cene, pa su se takmičile nudeći sve bolje uslove putovanja, bolju hranu i veća sedišta.

Naravno, leteli su samo bogati.

Sve ovo Cartera svrstava ne među najgore, nego među najbolje predsednike. Zašto ga onda tako loše rangiraju?

Mislim da su za to najzaslužniji stariji Amerikanci, čuj mene boomeri. Njih je Carter nervirao zbog slabosti koju je pokazivao.

Jimmy Carter je imao jedan od valjda najjadnijih predsedničkih govora u istoriji. To je čuveni govor o malaksalosti („malaise speech“). Naša je nacija malaksala, požalio se on u javnom obraćanju preko televizije. To je bilo vreme naftnih šokova i energetske krize i Carter je u TV obraćanju naciji objasnio kako izlaska nema, šta je tu je, a na kraju i zamolio ljude da smanje grejanje i manje putuju.

Tako nešto niko ne voli da čuje. Ne od predsednika. Kao suprotnost Carteru se na drugoj strani pojavio vedri i odlučni Ronald Reagan. It’s morning in America, rekao je on, ponudio optimizam i postao jako popularan.

Carter je udario temelje stabilnosti cena i deregulaciji, ali sve to prosuo kroz slabe javne nastupe. Reagan je ekonomski nastavio gde je Carter započeo, ali je politički mnogo drugačije zvučao. Carter je podsećao na umor i malaksalost, Reagan na jutarnju svežinu.

Pred kraj Carterovog mandata dogodila se islamska revolucija u Iranu. Carter je posle nekog vremena dozvolio svrgnutom šahu da dođe u Ameriku, to je razljutilo islamiste i iranski teroristi su onda zauzeli američku ambasadu i tamo držali pedesetak Amerikanaca kao taoce (što znamo iz filma sa Benom Affleckom).

To je trajalo više od godinu dana, opet tokom te izborne 1980. godine. Carter je pokušao da ih oslobodi i vojno, ali je to na kraju uspeo da uradi kroz pregovore koji su se odužili do poslednjeg dana njegovog mandata. Taoci su pušteni baš na dan Reaganove inauguracije — i opet je opšti utisak bio da je posle slabog Cartera sve procvetalo sa snažnim Reaganom.

Carter je dobar predsednik i slab političar.