Hemisfere

Prema jednoj teoriji uzrok mnogih današnjih civilizacijskih problema je u mozgu.

Ljudski mozak ima dve hemisfere i svaka ima različite osobine. Ovo je dobro poznata stvar; toliko poznata da je u jednom trenutku prešla u domen popularne psihologije i tabloidne medicine, gde se često tumačila površno i pogrešno.

Hemisfere, međutim, jesu stvarne i različite. To je danas medicinski nesporno i dobro istraženo. Dve hemisfere mozga zadužene su za različite mentalne aktivnosti.

Leva se više koristi za direktnije i bukvalnije zadatke, kao što su govor i računanje. Desna je glavna za prostorno snalaženje, za istraživanje situacije, konteksta ili nekog prenesenog značenja. (To važi za desnoruke — kod levorukih je obrnuto, ali ne prosto preslikano nego je podela rada između hemisfera komplikovanija).

Generalno se naše hemisfere dopunjuju i preklapaju, tako da i jedna i druga učestvuju u većini aktivnosti. Leva pročita reč; desna nam pomaže da razumemo značenje te reči na tom mestu. Leva detektuje gole podatke i suve činjenice; desna ih smešta u kontekst i daje im smisao.

Hemisfere su, međutim, veoma različite po načinu na koji vide svet i nastupaju. Osnovni evolutivni problem živih bića uvek je bio jesti, a ne biti pojeden. Tako smo dobili mozak čija se leva hemisfera specijalizuje za ovaj prvi deo, za prikupljanje hrane ili lov. Ona vidi usku sliku, fokusira se na zrno, bobicu ili plen, analizira i rešava konkretan zadatak. Ima cilj i zna šta treba da uradi.

Desna hemisfera za to veme motri na okolinu. Ona se bavi drugim delom — kako ne biti pojeden, kako se sačuvati od predatora i ostati živ. Zato ona vidi širu sliku, motri okolo, razume situaciju i pazi na opasnost. Ona prepoznaje lica i tumači emocije; kaže nam da li je neko ljut, opasan, prijatelj ili neprijatelj.

Leva hemisfera mozga stvari vidi bukvalno i izolovano. Ona vidi drvo po drvo, ali ne shvata da oni zajedno čine šumu. Desna hemisfera vidi celu sliku, prepoznaje, upoređuje i razume. Ne vidi svako drvo, ali shvata da to što vidi liči na šumu.

Šta vidite na donjoj slici?

Njen autor je renesansni slikar Arčimboldo.

Leva hemisfera vašeg mozga na njoj vidi voće. Ona sve vidi konkretno i bukvalno. Ona vidi izolovano, analizira i rasklapa na delove: na slici su jabuka, kruška i drugi elementi.

Desna hemisfera vam govori da je to lice. Ona vidi ukupnu sliku, kontekst i značenje.

Dve hemisfere najbolje rade zajedno. Zato većina nas zna da je na slici i jedno i drugo, voće sklopljeno u obliku lica.

Hemisfere mozga istražuju se na više načina, ali najzanimljiviji i možda istorijski najbolji dokazi dolaze iz jedne male grupe pacijenata kojima su hemisfere mozga fizički odvojene.

Dve hemisfere normalno povezuje „žuljevito telo“ mozga, corpus callosum. Kod naročito teških slučajeva epilepsije, jedna sada zastarela procedura bila je da se žuljevito telo preseče. To je imalo uspeha protiv epilepsije, ali su ovi ljudi onda živeli sa dve razdvojene hemisfere. Michael Gazzaniga je istraživač koji se time naročito bavio i danas je dostupno nekoliko snimaka sa njegovim pacijentima.

Ovako izgleda njegov tipični eksperiment koji će nam usput nešto otkriti. Pacijentu se, vrlo kratko i istovremeno, na ekranu pokaže:

• na desno oko, koje informiše levu hemisferu, napisana reč muzika

• na levo oko, koje informiše desnu hemisferu, napisana reč zvono

Odmah zatim se pacijentu pokaže slika sa nekoliko opcija: bubnjevi, truba koja trešti, muzički uređaj i crkveni zvonik. Pitaju ga da rukom pokaže šta je na ekranu prethodno pročitao. On pokaže na zvonik.

Pošto je desna hemisfera videla zvono, on fizički pokazuje na zvonik.

Zatim pacijenta pitaju da objasni zašto je pokazao zvonik. On kaže: zbog muzike.

To iz njega govori leva hemisfera, zadužena za govor. Desna je shvatila sliku i pokazala na zvono, ali nije sposobna da to rečima izrazi, niti da objasni svoj izbor. Odgovor je na sebe preuzela leva, ali je leva rekla šta ona hoće. Rekla je muzika, jer je ona videla reč muzika.

Desna hemisfera je razumela pročitano (“zvono”), ona to može rukom pokaže, ali ne može da se izrazi.

Izražava se samo leva, ali leva govori to što je ona videla — muziku.

Onda ide nešto još važnije. Pacijenta pitaju zašto je rukom pokazao na zvonik. I tada stvar potpuno preuzima leva hemisfera.

Leva hemisfera ne zna zašto je pacijent prethodno odabrao zvonik, jer nema dodira se desnom hemisferom koja je pročitala “zvono”. Ali leva svejedno uzima da objašnjava i opravdava taj izbor kako zna i ume. “Pre eksperimenta sam čuo zvona”, kaže pacijent, “a to je poslednja muzika koju sam čuo, pa sam zato pokazao na zvonik kao muziku.”

Zvonik nije jaka asocijacija na muziku. Od ponuđenih slika ona je najslabija. Ali leva hemisfera je morala nešto da objasni i uspela je da sastavi takvo objašnjenje.

Niz ovakvih eksperimenata naveo je Gazzanigu i druge da zaključe: Desna hemisfera može nešto da zna, ali da ne bude sposobna da to izrazi. To znanje je prećutno, intuitivno. Leva hemisfera je zadužena za govor i izražavanje, ali ako leva hemisfera ne zna zašto se nešto dešava, ona će to racionalizovati. Ona će naći neki razlog, izmisliće nešto i sastaviće neko racionalno objašnjenje da bi opravdala to što govori.

Leva hemisfera je glasnogovornik desne, ali i više od toga — ona je portparol koji mnogo toga preuzima na sebe, mimo znanja i volje desne.

(Ovaj rečnik možda personifikuje hemisfere, o delovima mozga govorimo kao da su ljudi koji nešto misle, vide ili smatraju — ali tako nešto i jesu nalazi Gazzanige i drugih. Prema njihovim rečima, dve hemisfere mozga u eksperimentima deluju kao da su to različite osobe.)

---

Da se vratim korak unazad i predstavim svoje izvore za ovo, a onda ćemo videti i zašto je važno.

Pre desetak godina sam pročitao knjigu koja je na mene ostavila ogroman utisak. Autor je Iain McGilchrist i knjiga se zove The Master and His Emissary (Gospodar i njegov izaslanik). Pošto sam se u to vreme bavio bihevioralnom ekonomijom, koja uključuje psihologiju i malo neuro-nauke, uzeo sam da dalje proučavam McGilchristove izvore, poput pomenutog Gazzanige. Na kraju sam u Kyklosu objavio rad koji povezuje McGilchristove ideje o hemisferama mozga sa nečim što sam primetio u razumevanju ekonomije. (Izdavač blokira pristup, ali mogu poslati ako nekoga interesuje. U svakom slučaju to sada nije tema — tema je McGilchristova teorija uopšte.)

Gospodar je po McGilchristu desna hemisfera, jer je važnija. Izaslanik je leva, jer se gospodar izražava preko nje. Problem je kada izaslanik počne da ignoriše gospodara; a ovaj izaslanik to može, jer on kontroliše govor, a ume i da manipuliše.

Istorijski — ide McGilchristova teorija — balans između leve i desne hemisfere se menja. Kad su hemisfere lepo izbalansirane, svaka radi svoj deo i sve na svetu ide dobro. Govorimo o balansu kod većine ljudi i on ima na umu pre svega Zapadnu civilizaciju.

Balans je postojao u antičkoj Grčkoj. Tada je leva hemisfera prvi put došla do izražaja — Grci su prvi imali apstraktno mišljenje, njihovi filozofi su pravili klasifikacije koncepata, Euklid je crtao prave linije, imali su definicije, logiku i sistematizaciju. To su sve tipični proizvodi leve hemisfere. Ali Grci su pre svega imali balans, pa je iz desne dolazio naglasak na vrednostima, vrlini, lepoti i narativu; imali su i umetnost, mitologiju i muziku, ne manje važne od geometrije i filozofije.

U nekom trenutku leva hemisfera počinje da dominira pa negde u kasnom Rimu vidimo sve veću birokratizaciju života. Leva hemisfera nastavlja da vlada i raste kroz Srednji vek i hrišćansku teologiju. Kao skolastika, leva hemisfera je dogmatska, samouverena, argumentativna i sklona stvaranju raznih interpretacija da bi logički podržala zaključak koji želi.

Sa Renesansom imamo povratak desne hemisfere i vraćanje balansa, što se vidi kroz nalet stvaralaštva i sumnje. Naučna revolucija je proizvod sumnje i uspona empirijske otvorenosti. Leva hemisfera vlada logikom ali je previše sigurna u sebe. Za nauku su potrebne i sumnja, spekulacija, posmatranje sveta, otvorenost prema nepoznatom, nesigurnost, neizvesnost i kreativnost — klasične odlike desne hemisfere.

Od tada nadalje prepliću se jedno i drugo. Francusko prosvetiteljstvo je proizvod leve hemisfere; oni su mislili da sve znaju i da intelekt sve može kontrolisati i urediti. Nemački romantizam, koji je usledio kao reakcija i otpor Prosvetiteljstvu, proizvod je desne hemisfere. Ali generalno, negde pre tri ili četiri veka uspostavljen je balans među hemisferama i on je zaslužan za prosperitet koji je tada pokrenut.

Možda nešto od ovoga sada već miriše na nekakvu pseudo-nauku, zato ponavljam: što se tiče hemisfera mozga i njihovih karakteristika, McGilchrist prati dobro utvrđene stvari. Ove dalje filozofsko-istorijske interpretacije su njegova teorija. U tome nema i teško da ikada može biti čvrstih dokaza, ali on to radi jako sistematično, zanimljiv je i s obzirom na težinu i dubinu teme, ako mene pitate, prilično ubedljiv.

McGilchrist misli da se taj balans u poslednje vreme opet ruši i da leva hemisfera opet jača dominaciju.

Moguće je da progres sam po sebi favorizuje levu hemisferu mozga. Nekada je bilo važno prepoznavati lica, snaći se među ljudima i razumeti kontekst. Danas ste i bez toga bezbedni. Živi se u većim, apstraktnijim, manje personalnim društvima. Desna hemisfera vas sasvim sigurno neće obogatiti; ali leva hoće, kroz logiku, računanje, knjigovodstvo, javni nastup i retoriku, programiranje.

Politički, dominacija leve hemisfere vidi se kroz rast moderne administrativne države. Sve se mora centralno sagledati, izmeriti, kontrolisati i kodifikovati i ubeđeni smo da je to jedini način organizacije života.

Kada u obrazovanju vidite nabrajanja i klasifikacije, to podilazi levoj hemisferi i taj materijal smišlja leva hemisfera. Modernizam u arhitekturi, crtanje pravih linija da bi se pravile zgrade koje su funkcionalne, proizvod je leve hemisfere. Moderna umetnost takođe. Suprotno tome bila bi lepota neke katedrale, bez potrebe da se za kitnjatost ili visoke svodove ima neko racionalno objašnjenje. Sa levom hemisferom kompatibilan je i sve veći status koji uživaju podaci i suve činjenice (kao što je sada moderni fact-checking); nauštrb razumevanja konteksta u kojem podaci imaju smisao.

Sve je ovo McGilchrist pisao i 2009. godine. Sada on misli da stvari postaju sve gore. U nedavnom intervjuu on je uveren da leva hemisfera svojom dominacijom počinje da uništava civilizaciju:

Leva hemisfera redukuje stvari na vidljivo i jednostavno. Ona je nosilac naših akcija i izmeniće svet kako misli da treba, jer njoj je svaki problem naizgled jasan. Misli da su rešenja laka i očigledna.

Leva hemisfera je i uvek sigurna u svoj odgovor. To je u skladu sa sve većom polarizacijom koju osećamo. Leva hemisfera ne podnosi neizvesnost, misli da je lako videti ko je u pravu, ona briše komplikacije i nijanse. Ona izabere stranu, a onda je u stanju da izmišlja da bi svoj odgovor racionalizovala i svoju stranu opravdala.

To dalje vodi u postmodernu relativizaciju istina koju vidimo. Ako sve prepustimo levoj hemisferi, ona će nam spremno objasniti da je nešto istina i kada očigledno nije. Kada ljudi danas veruju da, recimo, biološki polovi nisu bitni i da je u redu da se muškarac takmiči u ženskom plivanju, to možda nije pomodno ili licemerno; već je simptom mnogo ozbiljnije civilizacijske promene. Leva hemisfera našeg mozga može nam objasniti sve, čak i ako izmišlja i manipuliše.

Leva hemisfera voli funkcionalnost više od estetike, korisnost više od vrline; voli apstraktno više od konkretnog; teoriju više od iskustva. Voli eksplicitno, ne razume implicitno. Voli izvesnost, ne razume neizvesnost i nepredviđene posledice; misli da sve zna, voli kontrolu i zato je opasna po slobodu. Leva hemisfera traži akciju i uverena je da zna pravi put; funkcionalna desna hemisfera je sputava i zauzdava.

I tako dalje, sve ovo ima elemente distopije, ali to i jeste McGilchristovo upozorenje. Možda sve što se dešava ima zajedničke uzroke negde daleko od novinskih naslova, negde u milenijumskim evolutivnim procesima kroz koje prolazimo. Istorija je duga i nije sva u linearnom rastu. Ima civilizacijskih uspona i padova. U stvari, leva hemisfera je sklonija da vidi ekstrapolaciju i nastavak linearnog trenda; desna dopušta neravnine, nepravilnosti, kružno kretanje i rikverc. Leva hemisfera nezadrživo srlja u progres; desna je upozorava da bude oprezna.

Ali je leva sve manje sluša.