Dva lica Davosa
Ko su ovi ljudi i šta hoće od nas?
Nekada je Forum u Davosu bio koristan poslovni forum. Osnovan je početkom 1970-ih kao neprofitna organizacija i tada se zvao Evropski menadžment forum. Međutim, 1980-ih se ubrzava globalizacija, koja znači veće ekonomsko i veće političko povezivanje sveta. Pada komunizam i otvara se čitav Istočni blok. Kina i Indija se komercijalizuju i postaju ekonomski faktori. Južna Amerika dolazi sebi.
Forum iz Davosa grabi tu priliku i 1987. postaje Svetski ekonomski forum. To je i geografsko i tematsko proširenje misije: od evropskog on postaje svetski, od menadžmenta postaje ekonomski. I tako Davos izrasta u mesto gde se šefovi svetskih korporacija, političari i ostali ljudi od uticaja sastaju i razgovaraju.
Imati takav forum je korisno jer se na jednom mestu sakupi mnogo ljudi sa kojima možete razgovarati. Van svih javnih sesija i govora, u Davosu se održi mnogo bilateralnih sastanaka između raznih državnika i firmi. Da nema Davosa, neki drugi forum bi svakako popuno prazninu. Davos nije ni jedini takav događaj, samo je najveći.
Problem sa Svetskim ekonomskim forumom koji organizuje sastanke u Davosu je nešto drugo. Kako je Forum napredovao, tako su abmicije njegovih šefova rasle. Forum više nije nastupao samo kao organizator i platforma, već je postao institucija koja promoviše sopstveni skup ideja.
To se tek od skoro dešava. Svetski ekonomski forum od pre 10 ili 20 godina organizovao je sastanke u Davosu i pisao neke neobojene publikacije kao što je indeks konkurentnosti zemalja. Reformišite se da budete konkurentniji, to je bila cela poruka njihovog glavnog izdanja.
U poslednjih nekoliko godina, ova organizacija nastupa vidno smelije i promoviše neke sopstvene ideje, u toku samog foruma i u raznim pamfletima i snimcima koje pravi. Tu ima svačega: malo tehnologije, malo brige o nejednakosti u svetu, malo klimatskih promena, malo industrijske revolucije, malo liderstva. Onda se sve to zajedno umota u fraze kao što je Veliki reset, njihova poslednja velika inicijativa. „Postoji hitna potreba da globalni stejkholderi poprave svet“ — tako se Veliki reset objašnjava i to je upravo tip fraza koje od njih čujemo. Hitno, globalno i nedorečeno.
Ali sve te ideje imaju i zajedničku nit i mislim da se ideološka agenda Svetskog ekonomskog foruma može sumirati ovako. Ekonomski, to je futurizam. Socijalno, to je levica. Politički, to tehnokratski korporatizam.
Futurizam je izvesna opsednutost tehnološkim progresom. Forum stalno govori o četvrtoj industrijskoj revoluciji, Klaus Schwab ima knjigu sa tim nazivom i sajt Foruma pun je predviđanja o promenama koje će nam tehno budućnost doneti.
Sada, tehnološki napredak je sam po sebi dobra stvar — zbog njega radimo manje i imamo više. Ali futuristi naročito glorifikuju tu vrstu progresa jer od nje očekuju da donese neku političku i socijalnu transformaciju. Razlika između običnih tehnoloških entuzijazista i tehno-futurista je u toj distopijskoj crti koju futuristi imaju.
Na primer, ova njihova vizija budućnosti: „Nećeš posedovati ništa, a bićeš srećan“.
Neće nam Forum oteti sve pa da ostanemo bez ičega, već je ova misao distopijska. Tehnološke promene doneće svet u kojem sve možemo da rentiramo i potreba za ličnom svojinom — tim iskonskim neprijateljem svakog marksiste — polako će nestajati.
Distopijski momenat, tehno-optimizam u službi političke transformacije, još se bolje vidi ovde:
U godini 2030, nadaju se iz Foruma, nećemo imati nikakvu svojinu, nećemo imati nikakvu privatnost, a život će biti nikad bolji.
Ako sam poslovni forum koji se događa u Davosu pripada kapitalizmu, ideološka agenda koju Forum kao organizacija propagira je u dubokoj levici.
Sajt i sadržaj Foruma obojeni su takvim narativom. Tu su diverzitet, izjednačavanje („equity“), inkluzija, dženderi i ostale poznate lozinke moderne levice. Tu je briga o prenaseljenosti planete i tehnokratska rešenja za takve probleme. Jasna je preferencija ka globalnom, na uštrb lokalnog i nacionalnog.
Tu su i nešto tradicionalniji stubovi levice. Objašnjenje Velikog reseta polazi od dve, kako kažu, veoma važne knjige, autora Thomasa Pikettyja i Rutgera Bregmana.
Francuski ekonomista Thomas Piketty je Marx 21. veka. Bregman, možda se neko još toga seća, je mladi holandski istoričar čiji se deo govora sa Davosa pre nekoliko godina masovno delio jer „im je sve u lice rekao“. (Tražio je veće poreze za bogate. Inače najbogatiji ljudi na svetu uopšte nisu protiv većih poreza za bogate — jer njih to ne dotiče mnogo i u toj fazi imaju neke druge ciljeve.)
I Pikettyja i Brermana je Forum svim screm prigrlio. Ukinite GDP i umesto njega merite sreću među ljudima. Ukinite tržišne odnose i forsirajte dobrovoljnu kooperaciju, jer sve mi to možemo bolje i drugačije, poručuje nam Veliki reset.
Sadašnji, zastareli pogled na svet izmislili su apologeti kapitalizma Adam Smith i Milton Friedman, dalje ide objašnjenje. Svetski ekonomski forum, dakle, ne voli Smitha i Friedmana, sinonime za kapitalizam. Ali ključna reč u gornjoj rečenici je “izmislili”. To je klasičan marksistički argument, nasleđen od nekih francuskih Prosvetitelja, koji priprema teren za radikalnu revoluciju. Ako institucije koje imamo — od privatne svojine do porodice i države — nisu imanentne ljudskoj prirodi nego su nečija puka izmišljotina, onda se lako mogu ukinuti. Možemo ih odbaciti i uvesti nešto bolje.
Iako socijalna levica dominira u ideologiji Foruma, oni nisu klasični socijalisti. Forum ne želi da uništi privatni sektor, već da ga mobilizuje tako da on radi ne za svoj profit, već za neke više ciljeve. Zato Forum u praksi i forsira vezu između političkih i poslovnih elita. Privatno vlasništvo ne treba da se koristi u sopstvene profitne svrhe, već za neke važnije stvari.
Nekada se to zvalo korporatizmom i takav je sistem gradio Benito Mussolini (koji je prvobitno bio viđeni socijalista i takođe bio fasciniran futurizmom; velika koincidencija.) Danas imamo nešto drugačiji koncept stejkholderskog kapitalizma.
Klaus Schwab je svoju poslednju knjigu nazvao „Stejkholderski kapitalizam“. Nasuprot tradicionalnom vlasničkom kapitalizmu, u kojem odluke donosi vlasnik, u stejkholderskom kapitalizmu više se pitaju, pa, „stejkholderi“.
Ko su ti stejkholderi je fundamentalno nejasno (jedan akademski rad izbrojao je 593 definicije tog koncepta), ali u principu to mogu biti svi osim vlasnika firme. Mogu biti zaposleni u firmi, dobavljači, banke, možda građani, organizacije civilnog društva, država, aktivisti, međunarodne organizacije i tako u nedogled.
U viziji Foruma, stejkolderi koji se pitaju su više apstraktne institucije nego neki konkretni ljudi u i oko firme. Više država, aktivisti i globalni forumi, a manje zaposleni i komšije. Logično, Forum snažno podržava inicijative kao što je ESG, koje uz pomoć države, međunarodnih institucija i aktivista nameću firmama razne neprofitne ciljeve.
Ne verujem da Schwab i Forum imaju preciznu viziju gde žele da odvedu svet. Očigledno je da oni nisu prijatelji tradicionalnih institucija, ali verovatno nemaju ni jasnu sliku nekog krajnjeg stanja koje bi da postignu. Poenta je u procesu, u kontroli. Ne šta, nego kako.
Tradicionalni kapitalizam vezan je za svet nacionalnih država u kojem se i razvio. Političku moć u njemu imaju glasači i izabrani političari, a privreda u tako postavljenom okviru pre svega gleda da zaradi.
Forumov stejkholderski kapitalizam ne samo da menja ciljeve firmama, već izmešta moć iz nacionalnih u nadnacionalne strukture i amorfne stejkholdere. Skup političkih odluka je ograničen. Ako se o političkim pitanjima više pitaju korporacije i njihovi stejkholderi, akvitisti i globalne organizacije, onda neko drugi mora da se pita manje. Manje se pitaju demokratske nacionalne institucije i glasači.
Sve je ovo javno i zato nema potrebe razvijati posebne teorije zavere o Forumu. Oni mogu biti ideolozi tehnokratske budućnosti, ali svoju moć oni crpe iz pristanka i aktivnog učešća drugih. Forum je moćan zato što ga finansira preko 1,000 velikih svetskih kompanija. Ima, dakle, elita kojima se sve to dopada. U odboru direktora Foruma sede predstavnici takvih firmi, šef BlackRocka i pokretač ESG-a Larry Fink, i neki bivši i sadašnji politički lideri, kao Al Gore i Christine Lagarde. Nije ovde ništa tajno — naprotiv, Forum aktivno promoviše svoje ideje o budućnosti sveta.
Problem je što u širem javnom mnjenju to nisu popularne ideje. I protiv ESG inicijativa već ide reakcija, i sa političke i sa tržišne strane. A ESG je mnogo manje vidljiv, manje radikalan i bolje upakovan od ovoga što Svetski ekonomski forum reklamira. Forum, na čelu sa Schwabom kojem izgled i imidž Dr. Evila takođe nije od pomoći, nastupio je preglasno i preradikalno i reakcija se već javlja. Ima onih koji misle da Svetski ekonomski forum vlada svetom. Ja bih rekao da je već u opadanju.