Akcija i reakcija

ESG kriterijumi mere koliko se jedna firma povinuje ideologiji levice.

Manje cinično, više formalno, kriterijumi mere koliko kompanija ostvaruje šire društvene ciljeve, poput ekoloških, pa onda inkluzivnosti, rodne ravnopravnosti, privilegija manjina, ljudskih prava u lancima nabavke i slično.  

ESG (Environmental, Social, Governance) je projekat svetskih političko-korporativnih lidera. Dolazi s vrha. Koncept je smislio neko iz Ujedinjenih nacija, popularan je u Davosu i najžešće ga sprovode velike investicione firme i države, evropske i američke, preko svojih investicionih fondova.

ESG se svetom raširio vrlo brzo. Evo koliko je termin pretraživan na Googleu u poslednjih deset godina.

Rast počinje tek od 2020. godine i od tada je vrtoglav. Trebalo je samo par godina da ESG dospe na sajt svake firme, da nastanu posebni ESG poslovi u firmama, visoke menadžerske pozicije za ESG i specijalizovane obuke i licence za ESG stručnjake. Preko 90% velikih američkih firmi objavljuje posebne izveštaje da u njima objasni koliko pazi na ESG.

Medijima dominira pozitivni narativ o ESG-u. Ne možete otići na poslovni forum ni u Srbiji, a da od dobro informisanih ljudi ne čujete kako je ESG novi trend kojem se treba prilagoditi jer to je u svetu tako.

Skoro sam pregledavao jedan rad gde je statistička nulta hipoteza bila da su ESG ulaganja neutralna na prinose, a alternativna hipoteza da imaju pozitivan efekat na prinose. Nema, dakle, ni govora da bi ESG ulaganja mogla imati negativan efekat na prinose, iako bi to trebalo da bude prva pomisao — pošto ESG ima neke neprofitne ciljeve, takvo odricanje bi moralo da košta. Ali benevolentnost ESG se reklamira do te mere da su mnogi ubeđeni da s njim dobijamo i jare i pare. I društvene ciljeve i profit.

ESG ne treba brkati sa društvenom odgovornošću korporacija. Naprotiv, ESG predstavlja zamenu nekadašnje društvene odgovornosti korporacija nečim novim. Stara vrsta društvene odgovornosti bila je konkretna i lokalna, usmerena na sopstveno mesto postojanja, na zaposlene, njihove porodice, građane i neposredno okruženje. Ta je vrsta društvene odgovornosti rasla zajedno sa kapitalizmom, spontano i odozdo.

ESG je došao sa suprotne strane, kao skup apstraktnih principa koji se kapitalizmu ulivaju odozgo, iz države i akademije. Oni istiskuju onu prethodnu, organski nastalu društvenu odgovornost. Ili ćete praviti igrališta u svom gradu, ili ćete sprovoditi ESG direktive. Poneka firma će moći i jedno i drugo, ali ove dve vrste aktivizma se u principu takmiče za pažnju i resurse.

Ipak, izgleda da posle godina pripreme i dve godine vrtoglavog rasta ESG-a, u poslednje vreme imamo prve znake mobilizacije političkog i tržišnog otpora prema ovom projektu.

U Evropi su glavni nosioci ESG pokreta državni penzioni fondovi. ESG ocene postoje jer postoji tražnja za njima, a jezgro te tražnje u Evropskoj uniji čine državni penzioni fondovi. Oni su glavni kupci ESG investicija.

Privatni penzioni i drugi fondovi u Evropi takođe ulažu u ESG, jer im novija evropska regulacija to sugeriše. Ne postoje posebne kvote, ali postoje razne obaveze objavljivanja i objašnjavanja koliko su privatna ulaganja u skladu sa ESG ciljevima.

Ova evropska regulacija je puzajuća, a sledeći veliki korak trebalo je da bude izrada „socijalne taksonomije“ koja će regulisati socijalnu komponentu u okviru ESG. Prevedno sa briselskog, „taksonomija“ znači klasifikaciju poslovnih aktivnosti tako da se one mogu ocenjivati po tome koliko su „socijalne“ u smislu ESG. Kao što postoji ekološka taksonomija prema kojoj energija vetra valja a nafte ne valja, pa se to boduje i ulazi u regulaciju, socijalna taksonomija treba da na sličan način rangira delatnosti i firme prema tome koliko su „socijalne“ u smislu ciljeva ESG — inkluzivne, rodno ravnopravne i slično.

Tako je trebalo, ali je taksonomija sada navodno odložena na neodređeno jer su politička neslaganja bila prevelika. Nije ovo nikakav preokret jer sva regulacija ostaje na mestu. Ali sada bar znamo da postoji neka debata o tome u okviru EU i da neko postavlja očigledna pitanja poput: zašto stavljamo ekološke politike u istu korpu sa identitetskim politikama marksističkog tipa?

Ni u SAD ESG ne bi postojao bez velike državne podrške, što kroz regulatorna pravila, što kroz konkretne gomile para. Federalna vlada podržava ESG pravilima, ali su konkretniji izvor novca za ESG penzioni fondovi na nivou saveznih država. (U SAD postoji federalna penzija za celu zemlju, koja je pay-as-you-go i zove se Social Security; a državni penzioni fondovi su dodatni fondovi za neke profesije u državnoj službi, učitelje, policajce, itd. Državni fondovi taj novac investiraju). Oko 3.4 biliona dolara državnog penzionog novca uloženo je u fondove koji slede ESG strategije i to je velika suma – proporcionalno GDP-u, to bi u Srbiji bilo 9 milijardi evra.

Razlika sa Evropom je što pored države ogromnu ulogu u SAD igraju privatne firme koje vode pasivne investicione fondove u koje ulažu pojedinci. I tim firmama je izgleda i van državnog pritiska stalo da kroz ulaganja postižu političke ciljeve.

Ovo je stara tema, ali da ponovim osnovni mehanizam:

1. Pasivno ulaganje je ulaganje u berzanske indekse koji obuhvataju akcije velikog broja firmi (poput indeksa SP 500 i drugih).

2. Ovo ulaganje je isplativo jer je diverzifikovano (uložili ste u puno firmi po malo) i automatizovano (jer ne plaćate provizije brokerima da za vas biraju ulaganja, savetuju vas i trguju).

3. Međutim, oligopol u ovoj vrsti ulaganja imaju tri firme koje vode takve fondove: BlackRock, State Street i Vanguard.

4. Na osnovu novca ulagača u fondove koje vode, ove tri firme imaju pravo glasa u svim kompanijama čije akcije novcem ulagača kupuju.

5. Na taj način, ove tri firme zajedno imaju glasački udeo od 20-25% u praktično svim kompanijama listiranim na američkim berzama.

6. Baš ove tri privatne firme su nekako zagrizle za ESG. Tih 20-25% njihovih udela u svim mogućim kompanijama, plus udeli državnih penzionih fondova koji su na istoj političkoj liniji, veliki su deo objašnjenja zašto su američke korporacije danas otišle toliko ulevo.

To je jako neobična situacija u istoriji kapitalizma. Jedni daju svoj novac, drugi vrše kontrolu. Kada vlasnik unajmi menadžera to se zove “odvajanje vlasništva od upravljanja.” Ovo što sada imamo je korak više: odvajanje vlasništva od prava glasa. I sve se to desilo u poslednjih desetak godina, sa naglim rastom popularnosti pasivnog ulaganja.

Sada na nivou država sada raste otpor. Neke, kao California i New York, hoće još više ESG-a, ali konzervativnije države, koje su godinama stajale sa strane i gledale, sada se polako organizuju i uvode kontra pravila.

Jedan od predvodnika ove reakcije, čije sam ime počeo da češće viđam u medijima je Mark Brnović, „attorney general“ države Arizone — što je nešto kao ministar pravde, ali malo više od toga jer se bira direktno na izborima. Inače je, kako kaže, dete srpskih emigranata prve generacije i redovni posetilac familije u Crnoj Gori. Brnović je fenomen tri investicione firme nazvao najvećim monopolom u istoriji Amerike i pokrenuo antimonopolsku istragu, nisam siguran sa kakvim uspehom. Sada je mobilisao 18 drugih ministara pravde i zajedno traže od BlackRocka da objasni da li krši fiducijarnu dužnost prema investitorima — da li novac penzionih fondova ulaže sa ciljem da obezbedi veće penzije, ili da vodi politiku.

Ron DeSantis, guverner Floride, o kojem ćemo možda tek čuti jer se nameće za predsedničkog kandidata Republikanaca, ovih dana doneće zabranu korišćenja ESG faktora za menadžere penzionih fondova Floride. Florida je velika (i rastuća) država sa puno para i njeni penzioni fondovi će sada morati da postanu politički neutralni i vode se čisto profitnim motivima.

DeSantis je već neko vreme u kampanji protiv woke korporacija, uključujući Disney koji na Floridi odavno ima poreske i regulatorne privilegije, a on im preti oduzimanjem; pa zatim PayPala i banaka koje diskriminišu na ideološkoj osnovi kada blokiraju uplate grupama koje im se politički ne dopadaju (kao u slučaju kanadskih kamiondžija zimus, ali ima još takvih postupaka).

Još konkretnije, Kentucky, Texas i West Virginia doneli su zakone kojima sebi dozvoljavaju da oduzmu licencu bankama koje bojkotuju fosilna goriva. Pre dve nedelje, West Virginia je ne baš oduzela licencu, ali zabranila državi i njenim institucijama da rade sa BlackRockom i nekim od najvećih poslovnih i investicionih banaka, uključujući JP Morgan, Goldman Sachs, Morgan Stanley i Wells Fargo.

West Virginia živi od uglja; ove banke bojkotuju ugalj; država je onda rekla sada bojkotujemo i mi vas. To je mala i siromašna država, ali i one imaju puno para i klijenti su banaka direktno ili kroz svoje povezane institucije, penzione fondove i univerzitetske sisteme.

Sve ovo nije mnogo, ali se može podvesti pod prvu organizovanu reakciju država i prve regulatorne promene u kontra smeru, posle godina nezadrživog uspona ESG projekta. Pošto je država u temeljima ESG projekta, jedino ga države i mogu zaustaviti.

Međutim, drugi deo reakcije u isto vreme dolazi sa tržišta.

Vivek Ramaswamy je američki preduzetnik i pisac odlične knjige Woke, Inc. i ako hoćete da se osećate kao luzer pogledajte punu biografiju ovog 37-godišnjaka (pravnik, kapitalista, pisac, pijanista, teniser...). Sada je osnovao Strive, investicionu firmu koja će takođe voditi pasivne fondove, baš kao i BlackRock i drugi, ali će odbiti da bude deo ESG.

Ako se izuzme sav novac državnih fondova, stvar sa dominacijom tri velike investicione firme u SAD je što im ljudi kao privatne štediše zaista dobrovoljno daju novac. Većina njih verovatno ne prati šta se dešava ili ih to ne pogađa mnogo, a provizije fondova ove tri firme su niske, to su ubedljivo najveći fondovi i nema mnogo drugog izbora.

Strive hoće da omogući izbor. Prošle nedelje su u promet pustili svoj prvi fond koji nosi oznaku DRLL i u potpunosti kopira ETF fond sastavljen od akcija energetskih kompanija koji vodi BlackRock. Ulaže u iste firme, u istim proporcijama i sa istom niskom provizijom. Jedina razlika je što Strive vašim parama neće na skupštini akcionara glasati za inkluzivnost, ni za veće smanjenje gasnih emisija od onoga što država traži, nego staromodno, za profit.

DRLL je za samo nekoliko dana prikupio preko 100 miliona dolara, što u ovim stvarima nije mnogo novca, ali rast je brz. Ako uspe da startuje još neke fondove, naročito one opštijeg tipa poput SP 500, Strive će biti čisti odgovor tržišta na ideološku inicijativu država i tri velike firme.

Konačno, neke viđenije pristalice ESG pokreta sada odjednom kažu da ga treba preimenovati. ESG gubi na popularnosti, po njihovom mišljenju tu ipak ne treba menjati ništa u njegovoj sadržini; no, bilo bi dobro da se sve to nazove drugačije:

Nisam siguran kako da to shvatim ali imam utisak da je bitno.