Srbija se juče zadužila na dva načina.
Prodala je obveznice.
Prodala je zelene obveznice.
Kod ovih prvih, stvar je prostija. Srbija stavi obveznicu na aukciju, investitor je kupi i uplati novac Srbiji. Obveznica obavezuje državu Srbiju da novac, s kamatom, vrati.
Koliku će kamatu Srbija platiti zavisi od toga koliko investitora želi da kupi obveznicu. Što ih je više, to je cena obveznice veća, a to znači da je kamata koju Srbija plaća manja. (Ako obveznica kaže „vraćam 100 evra za godinu dana“, a neko je kupi za 95, onda je kamata 5% i nešto. Ako je kupi za 99 evra, kamata je 1% i nešto.)
Ako prodate zelene obveznice, obavezujete se na dve stvari:
da ćete vratiti novac s kamatom
i plus, da ćete tim novcem finansirati zelene projekte.
Zelene obveznice su nova stvar ali su odjednom svuda. Izdaju ih i države i korporacije i sve ih je više.
Sada biste pomislili da su zelene obveznice nepovoljnija stvar za Srbiju. One nose duplu obavezu, a zelene politike koštaju. Ako uzmemo da prečišćavamo vazduh ili da gradimo vetroparkove, to nas obično košta dodatno.
Ideja je, međutim, obrnuta. Zelene obveznice bi trebalo da budu povoljnije za dužnika. Pogledajte opet, ovde Srbija pravi dodatno obećanje: upotrebićemo novac za zelene projekte. I pošto pravi dodatno obećanje, onda treba da nešto i ima od toga — da dobije novac povoljnije, sa nižom kamatom.
Ali ako Srbija dobija novac povoljnije, to znači da ga neko njoj pozajmljuje po nižoj kamati od one koju bi mogao dobiti bez zelenog obećanja. A taj neko nije dobrotvor, jer ovde kreditori nisu ni MMF, ni Svetska banka ni vlade zemalja koje hoće da pomognu. Neko iz privatnog sektora je na otvorenom tržištu, na aukciji obveznica, platio obveznice Srbije nešto skuplje, i dobiće nižu kamatu, samo zato što one nose tu zelenu obavezu.
Zašto bi neko to uradio?
Ukratko, zato što je to sada dominantna ideologija. Kupci zelenih obveznica nisu pojedinci kojima je stalo samo do zarade, već institucionalni investitori koji i više od prinosa žele da zauzmu neki društveni stav. Kupovinom zelenih obveznica oni pokazuju da im je stalo do klimatskih promena. Nisam siguran da to isto žele mali akcionari, štediše, penzioneri i sitni ulagači fondova i institucija koje ulažu u zelene obveznice. Možda i ne znaju mnogo o tome. Ovu novu vrstu korporativne odgovornosti uglavnom promoviše elitna menadžerska klasa.
Države takođe pomognu. Razne centralne banke sada imaju klimatske inicijative, udruženja, komisije, kupuju zelene obveznice ili ohrabruju finansijski sektor da ulaže u njih. Na primer, Evropska centralna banka će sada sprovoditi klimatske stres-testove da vidi ulažu li banke dovoljno u ekološki svesne projekte.
Postoji, dakle, neka tržišna tražnja, makar i ovako ispolitizovana. Tako je moguće da zelene obveznice budu skuplje za kreditore, a da profitiraju dužnici.
Međutim, i dužnici moraju da pokažu da će pare trošiti na zelene politike i zato Vlada Srbije mora izdavati ovakva saopštenja:
Ovako prikupljena sredstva biće iskorišćena isključivo za finansiranje ili refinansiranje novih i postojećih rashoda usmerenih na postizanje još održivijeg rasta naše ekonomije, a kroz ulaganja u oblastima obnovljive energije, energetske efikasnosti, saobraćaja, održivog upravljanja vodama i sprečavanja i kontrole zagađenja.
Takva saopštenja, doduše, nemaju smisla. Ako svakako imate ulaganja “u održivi rast, energetsku efikasnost i sprečavanje zagađenja”, kao što imate, onda se ne može ispratiti koji tačno novac ste potrošili na to. Novac od obe vrste obveznica, običnih i zelenih, ide na jednu gomilu i savršeno je zamenjiv. Pozajmimo milijardu evra kroz zelene obveznice, kažemo da je to za ekološke projekte, a onu prethodnu milijardu koju smo bili namenili ekološkim projektima sada preusmerimo na, recimo, novu turu pomoći penzionerima. Na šta je onda potrošen novac od zelenih obveznica?
Pošto se sav finansijski svet pretvara da tu ne vidi problem, zemlje pokazuju da će novac iz zelenih obveznica potrošiti odgovorno tako što usvoje neke preporučene dokumente. Srbija je usvojila okvirni dokument od 15-ak strana u kojem piše kako planira da troši pare od zelenih obveznica i dokument je u skladu sa načelima privatnog međunarodnog udruženja International Capital Markets Association. To čini ove njene obveznice “zelenim”.
Međutim, kada obveznice jednom prodate pitanje je koliko kupce, možda neki nemački penzioni fond, zanima kako Vlada Srbije upravlja projektima. Štaviše, recimo da su utvrdili da vam projekti nisu stvarno zeleni, šta onda? Obveznica je već prodata i tu nema raskida ugovora, vraćanja para i plaćanja penala.
Sve ovo investitori shvataju. I to im ulazi u kalkulaciju, čak i ako su uglavnom zainteresovani za zeleni imidž i reklamiranje svesti o klimatskim promenama. Zato, kad se podvuče crta, nije izvesno da li oni stvarno plaćaju ove zelene obveznice skuplje od običnih i da li vi kao dužnik stvarno platite nižu kamatu.
To nije lako utvrditi. Razne zemlje izdaju razne obveznice, različite ročnosti, a kamate se menjaju na dnevnom nivou. Trebalo bi da imate dve identične obveznice u isto vreme, jednu zelenu a drugu ne, da biste utvrdili razliku u kamati. Pošto to nemate, ostaju samo procene. I za sada nema ubedljivih dokaza da zelene obveznice uopšte nose povoljniju kamatu. Ako postoji, razlika je mala. Španija je pre neki dan prodala zelene obveznice i procenila da je prošla za dlaku jeftinije — da je kamata niža za samo 2 osnovna poena (2 stotinke procentnog poena) nego što bi bila bez zelene klauzule.
Moguće je da je sada Srbija nešto sitno ućarila izdavanjem zelenih obveznica umesto običnih. Ali ne mnogo. Istovremeno, obavezala se da te pare potroši na ekološki odgovoran način, ali ni to u praksi ne znači mnogo i nije sebi posebno vezala ruke zbog toga. Kad se sve sabere, ovo je pre svega jedna igra signaliziranja visoke svesti od strane jednih i praćenja modnih trendova od strane drugih.