Vlada Srbije zamrzla je cene ulja, šećera, brašna, svinjskog buta i mleka na 60 dana. Prodavci moraju da vrate cene na one koje su imali 15. novembra, a proizvođači ne smeju smanjivati isporuke ovih proizvoda.
Radi se o malom broju proizvoda koji imaju zamene. Efekti kontrole toga neće biti pogubni, biće čak i slabo vidljivi, ali postojaće. Više od ekonomskog, ovo je jedan političko-estetski problem jer podseća na neko prošlo doba, na Milku Planinc i Radoja Kontića.
Zato sam malo iznenađen reakcijama ekonomista na kontrolu cena, i to onih koji su protiv. Jedni kažu „nije sada trenutak“, drugi da „još ne postoje razlozi“, treći da je kontrola trebalo da bude poslednja mera, “kad se iscrpe druge”.
Ne, nikad ne postoje razlozi. Kontrola cena nikada nije dobra mera.
Tržišna cena, takva kakva je, ima svoje uzroke. Ona nije odraz ničije volje, nego rezultat mnogo nevidljivih razloga na strani ponude i na strani tražnje.
Ovog puta cene rastu jer su sa strane ponude troškovi veći. Inputi koštaju više. Zakrčenje luka, problemi u transportu, energetska kriza, napadi virusa, sve se to na kraju iskaže kao veći trošak za proizvođače i prodvace. Sa strane tražnje, kupci imaju više para. Evropska centralna banka štampa novac, a u Srbiji imamo rast plata, zaposlenosti i seriju fiskalnih podsticaja i sve to finansira tražnju.
Sve to zajedno, i još mnogo toga znanog i neznanog, stvori neku konačnu maloprodajnu cenu. Tu cenu možete zamrznuti, ali sve te stvari koje na nju utiču niste. Realnost koja je dovela do te cene ne možete promeniti uredbom.
Realnost će vam doći glave na neki drugi način.
Kontrola cena, najočiglednije, vodi u nestašice. Niko neće da prodaje i proizvodi po nižoj ceni od tržišne. To Vlada Srbije zna i zato je dodala pravilo da proizvođači sada ne smeju smanjivati isporuke.
A onda ta pravila — ova cena, ovolike isporuke — treba sprovoditi. To je dalji korak u policijsku ekonomiju. Jedna administrativna mera vodi u drugu.
Postoji inflacija kao opšti rast cena i postoje promene relativnih cena — kada neke cene porastu više od drugih. Ako je hrana poskupela u odnosu na druge stvari, to je motiv proizvođačima, trgovcima, uvoznicima i svima drugima da više resursa i energije usmere u hranu. Cena je signal koji javlja: hrana je skupa, proizvodite hranu. Ko to uradi, zaradiće; a u isto vreme svojom proizvodnjom pritisnuti cene naniže.
Ako cene zamrznete, takve reakcije nema. Ugasili ste signal. Niko nema motiv da pravi još hrane i zato više nema razloga da njene cene padnu.
Ja razumem da je skuplja hrana udarac na budžet ljudi. Što su primanja niža, to se procentualno više daje na hranu. Ali životni standard na kraju zavisi od proizvodnih sposobnosti zemlje, a njih administriranjem u privredi smanjujete.
Socijalnu politiku zato treba voditi socijalnim merama. Ekvivalent socijalne politike za ovu kontrolu cena je da nekim novčanim davanjem nadoknadite porast cene ovih pet artikala u potrošačkoj korpi. To ne bi bio nikakav problem. Vrlo skromno socijalno davanje, verovatno manje od univerzalnih 20 evra, može lako da pokrije takav porast i skroz ga neutrališe.
Umesto toga, dobili smo kontrolu cena jer je to u Srbiji i dalje popularna politika. To je krajnji razlog zašto joj se sada vraćamo.
Popularna je zato što je razumevanje ekonomije na niskom nivou. Ideja većine ljudi je verovatno da cene određuju prodavci, da su se prodavci sada izbezobrazili, pa im odlučna država staje na put.
Iza jedne cene je čitav okean uzroka na svetskom nivou i državna uredba tim uzrocima ne može ništa. Može samo da administriranjem oslabi privredu. Ovog puta nije kriva ni Narodna banka jer je ovo inflacija u evrima, a dinar samo drži fiksni kurs. Međutim, najlakše je štapom po trgovcima i tako smo na kraju dobili ekonomski recept Radoja Kontića.