Za Argentinu

Pre nego što se bacimo na Argentinu, kopiram deo svog teksta iz 2014:

U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, naporan rad i pobednički mentalitet.

U suprotom, mediteranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu “sportista” oni kažu “atleta”. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama"? Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo slikaru, vajaru ili pesniku. Zvati ih atletama je promašeno, možda i nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena, jer u tom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista ako je reč o isturenijem (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker — ali šta je plejmejker prema jednom fantazisti? Rečnik govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti, poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja, već trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, klubu u vitrini ostao srebrni pehar vredan par hiljada evra.

Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj sa Svetskog prvenstva 1966. ili Italiji iz 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu suština. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni svoj navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva nije nikakav "atleta" — naravno da ga treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja, ni van Goga koji sebi seče uvo — umetnici su to, pa možda moraju. Ne razumemo mi to. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

U redu je ako se ne slažete s ovim — ne slaže se ni pola Argentine. Argentinci su podeljeni na dva shvatanja fudbala. To su dve suprostavljene filozofije dva trenera sa kojima je Argentina osvojila svoja dva Svetska prvenstva.

Cesar Luis Menotti bio je selektor Argentine kada je 1978. godine osvojila svoje prvo Svetsko prvenstvo. Menotti je gajio napadački fudbal, kreativnost i lepotu u igri, sa mnoštvom dodavanja od noge do noge. „Gol bi trebalo da bude samo još jedno dodavanje, ali u mrežu“ – tako je govorio Menotti.

Menotti je 1978. osvojio, ali na sledećem Svetskom prvenstvu 1982. brzo ispao i razočarao. Pobedila je Italija sa strategijom katanca — katanaćom.

Za selektora je tada izabran Carlos Billardo i na sledećem Svetskom prvenstvu Argentina je ponovo postala prvak sveta. Billardo nije mario za lepotu već je igrao na pobedu. „Ko igra za raju, a zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“, kako je to objasnio veliki fudbalski teoretičar i pedagog Sejo Sexon.

Svetsko prvenstvo iz 1986. pamti se po Maradoni i njegovim solo akcijama, ali takvi potezi bili su izuzetak koji se pravi kada za vas igra Maradona. Billardov still se bolje video na SP 1990. Tada je Argentina izbacila SFRJ na penale, posle 0:0, pa se nekako provukla sa 1:0 u polufinalu sa Brazilom, pa je odigrala jedno od najdosadnijih finala ikada sa Nemačkom i tu izgubila sa 1:0 pogotkom iz penala.

Svi u Argentini i Brazilu znaju za Billardov biser iz tog mitskog polufinala sa Brazilom. U nekoj pauzi je brazilski igrač Branco prišao bliže argentinskoj klupi a Billardo mu je dodao flašicu s vodom — ili je tako Branco mislio. U vodi je, kleo se Branco posle utakmice, bilo razmućeno nekakvo sredstvo za smirenje koje je Branca umorilo i usporilo.

Današnji klasični argentiski biljardista je Diego Simeone. Njegov Atletico iz Madrida godinama gaji ružan, čak i prljav fudbal. Cilj opravdava sredstva i broji se jedino pobeda.

Kakva je onda sadašnja Argentina sa trenerom Scalonijem? Da li je on menotista ili biljardista?

To je pitanje oko kojeg Argentinci nisu saglasni. Prošle godine sam naišao na jednog Argentinca, pitao sam ga šta misli o novom selektoru (Argentina je tada sa njim osvojila Copa America, što je za njih druga najveća titula posle SP) i rekao mi je da je pomalo od oboje.

Sada na ovom SP gledam Argentinu i izgleda mi da jeste tako. Argentinci igraju lepo i otvoreno, ali su se namerili da pobede. Tu je Messi, menotijevski genije, ali tu je i De Paul, biljardovski pit-bul. I što je SP više odmicalo, to se biljardovska crta više isticala. Protiv Holandije su bili i borbeni i prgavi, koristili sva sredstva i na terenu i pored njega.

Najveće iznenađenje je sam Leo Messi. Od njega je Argentina umalo već digla ruke jer koliko bio fudbalski čudesan, on nikada nije pokazivao glad i liderstvo. Njega je, kad njegov tim gubi, bilo mučno gledati. Postane bled, tužan, nezainteresovan, beskrvan.

Sada, na ovom prvenstvu Messi se po prvi put svađa, previja, folira i pokušava da iznudi faul, dobija žute kartone i dobacuje holandskim igračima usred intervjua. To je u Argentini postalo hit. Konačno je počeo da liči na fudbalera Argentine, zemlje koju je napustio kad je bio dečak.

---

Carlos Billardo je i tvorac sistema 3-5-2 sa kojim je Srbija igrala na ovom SP. Tu je formaciju prva igrala njegova Argentina iz 1986. Kao što sada znamo, ovaj sistem ne ide sa previše tehničara. Potrebno je da neko grize u sredini. Ne možete imati Billardovu formaciju a igrati menotijevski fudbal.

Ovako je tada izgledala Argentina:

---

Pogledao sam argentinske novine da vidim naslovne strane pre finala. Pažnja mi je brzo skrenula na kursnu listu. Argentina, napredna zemlja i dalje ne ume da sredi osnovne stvari — devizni kurs i inflaciju.

Oni i dalje imaju višestruke devizne kurseve: tu su zvanični državni kurs, crni kurs (dolar i evro “blue”), turistički dolar i još neka štedna verzija.

I mi smo nekada imali višestruke kurseve, ali odavno više ne. U Argentini kao da je i dalje 1990. godina, kada je Billardo bio trener.