Uskršnji

Investicioni fondovi firme Ark su u poslednje vreme apsolutni hit. Ark vodi niz specijalizovanih fondova za sektore budućnosti: za genetsku medicinu, robotiku, veštačku inteligenciju, 3D štampu, fintech, kripto i takve stvari. Berze su jako optimistične i fondovi Arka, naročito u poslednjih godinu dana, idu u nebo.

Firmu je pre sedam godina osnovala Cathie Wood, u svojoj 59. godini. Cathie je pobožna hrišćanka koja svaki dan počinje čitanjem Biblije. Ark je barka i pretpostvljam da je firma nazvana po onoj Nojevoj. Vera joj pomaže da prebrodi tržišne oluje, a evo šta Cathie Wood kaže o samim investicijama koje vodi:

Mi ohrabrujemo novu kreaciju, božiju kreaciju. Ulagali samo kapital u najbolje svrhe, u transformativne tehnologije koje će promeniti svet i napraviti ga boljim mestom, dok su drugi ulagali u prošlost misleći da je to sigurnije. Danas, stvari su se okrenule i izgleda da smo dobro odlučili. Božija milost i snaga Svetog duha su nas vodili u tom pravcu.

Božiji standard uspeha za mene u finansijskom svetu i u životu inače je da sledim Njegovu volju. I kad sam pokrenula Ark, ispunjavala sam Njegovu misiju za mene ovde na zemlji. ... Ne radi se toliko o meni... radi se o ulaganju kapitala po kreaciji Boga na najinovativnije i najkreativnije moguće načine.

Kopiram ovo zato što je Uskrs i zato što izgleda čudno. Ali ne bi trebalo da bude toliko čudno. To što Cathie Wood govori proizlazi iz najstarije hrišćanske ideje da postoji neki prirodni poredak koji su ljudi svojom voljom i sopstvenim razumom sposobni da otkriju. Nije njoj Bog doneo dobre rezultate, ne traži ona božiju pomoć, već sama preduzima racionalne korake da otkrije božiju kreaciju. Ovozemaljski progres vođen inovacijama, naukom i tehnologijom savršeno se uklapa u tu božiju kreaciju.

Ja ne znam da li ima većeg raskoraka između istorijskih činjenica na jednoj strani i popularnog, laičkog shvatanja na drugoj, nego što je to na temu uloge hrišćanstva u istoriji naše civilizacije. Karikatura koju učimo u školama, koja preovladava javnim mnjenjem uključujući dobro obrazovane ljude, jeste da je crkva hiljadu i po godina kočila razvoj civilizacije. Tek smo negde oko 16. veka progledali, otkrili razum umesto vere i tako stvorili to što imamo sada: nauku, ekonomski rast, pravnu državu, demokratiju i ostalo.

Ovo je karikatura na svetskom nivou i nije samo regionalna posledica komunizma. Posledica je prosvetiteljske istorije koja je srednji vek proglasila mračnim dobom, a vreme Prosvetiteljstva naglim i ničim izazvanim oslobođenjem našeg uma. Međutim, po svemu što ja mogu da zaključim – kao laik koji se bavio uzrocima ekonomskog rasta, pa ispod ekonomije otkrio njene pravne, političke i idejne osnove – hrišćanstvo ne da nije ometalo i odlagalo progres, već je u samoj srži svega što je danas karakterisitčno za zapadnu civilizaciju.

U tom političko-ekonomskom smislu, hrišćanstvo je najbolje shvatiti kao ideologiju. Religije su postojale i pre i van hrišćanstva, ali ideološki sadržaj hrišćanstva čine uverenja koja će kasnije biti ključna za razvoj naše civilizacije. To su, pre svega, ideje da su: 1) svi ljudi moralno jednaki, 2) da ljudi imaju slobodnu volju i 3) da imaju sopstveni razum.

Ideal moralne jednakosti pred Bogom je od početka prisutan u hrišćanstvu, a vremenom će nagrizati sve druge nejednakosti i hijerarhije karakteristične za ljudski rod. Pogledajte ovu objavu apostola Pavla:

Nema više Jevrejina ni Grka; nema više roba ni slobodnjaka; nema više muškoga ni ženskoga: jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.

Ako je hrišćanstvo ideologija, iz ovih reči se vidi koliko je ona bila radikalna i revolucionarna. Iz te osnovne jednakosti pred Bogom vremenom će se izroditi sve druge jednakosti, uključujući pravnu i političku. Od nekadašnjih kraljeva-polubožanstava došli smo do kraljeva koji bar pred Bogom nisu ništa bolji od seljaka ili prosjaka. Čak je i takozvano božansko pravo kraljeva da budu na tronu postalo njihovo ograničenje, jer su božji izaslanici na zemlji bili ti koji ga postavljaju za kralja i koji mu sude.

U istoriji političkih ideja odmah ćete naći Magna Cartu i lekciju o Lockeu, ali šta kažete na ovo ograničenje vlasti iz 9. veka:

Neki pametnjakovići kažu da kralj ne potpada pod zakon i bilo čiju nadležnost, već samo Božju... i da ga sveštenici ne mogu ekskomunicirati jer samo Bog može da mu sudi... To nije jezik hrišćana, to je jeres i duh demona. ... Kraljevi se moraju pokoriti onima koji ih u ime Boga miropomažu.

Autor je teolog i nadbiskup Hinkmar iz Remsa i to je 9. vek, vreme pre papske revolucije u kojoj se Vatikan izborio za još veća ograničenja zemaljskih vlasti. Crkva je i idejno i direktno politički kroz ceo srednji vek spustala vladare na zemlju. To se pre svega odnosi na zapadnu, jer je pravoslavna, istočna crkva, u političkom smislu imala drugačiji razvoj i od početka se našla više upućenom na vlast.

Slobodna volja znači da je čovek moralni agent koji bira svoju sudbinu, sam pravi svoje izbore i odgovoran je za posledice. Ovo je suprotno fatalizmu u kojem sve zavisi od viših sila i bogova. Kod nas je, na istoku Evrope i pravoslavlju, ova tradicija opet malo manje izražena i to se vidi u običnim stvarima – skloniji smo traženju krivaca i dubljih uzroka za to što nam se dešava. Islam ima još i više fatalizma i možda je ovo koincidencija, ali čak se i u Bosni, po svemu jako sličnoj Srbiji, mnogo češće čuje „Ako bog da“, nego u Srbiji i Hrvatskoj. U arapskom svetu je ista stvar gotovo sveprisutna uzrečica (inšalah), dok se na zapadu takve stvari retko izgovore.

Ako smo uz slobodnu volju svi jednaki („Nema više Jevrejina ni Grka...“) onda se i dominantne grupne, plemenske i na kraju porodične lojalnosti dovode u pitanje. Pojedinac odgovara za svoje postupke i od njega samog zavisi ide li u raj ili pakao. To su počeci razaranja plemenskih struktura i stvaranja apstraktnog, građanskog društva. Ne zavisimo više ni od šire familije koja je prethodno bila, uz sve drugo, i izvor religijskog smisla (kod nas se to očuvalo u vidu porodične slave). Sada smo, u religiji barem, pojedinci, a kasnije ćemo to postati i politički i ekonomski.

Slobodna volja i odgovornost za posledice je jevrejski doprinos hrišćanstvu. Grčki doprinos zaslužan je za racionalnost. Grci su kroz gradski život, javne rasprave i filozofiju razvili praktičnu racionalnost i sposobnost apstraktnog i analitičkog mišljenja. Racionalnost, u grčkim polisima vrlina slobodnih muškaraca koji učestvuju u gradskim javnim raspravama, kroz hrišćansku jednakost pripisana je svima i očekuje se od svih.

Ako čitate rane hrišćanske mislioce (nije da ja to čitam, ali vođen raznim fusnotama sam pogledao nekolikо) iznenadićete se koliko se tu govori o racionalnosti. Pretražite recimo „razum“, kod najvažnijeg spisa Justina filozofa iz 2. veka.

Ili pogledajte šta je smatrao Origen Aleksandrijski koji je živeo u 2. i 3. veku:

Bog je stvorio racionalna bića sa sposobnošću slobodnog izbora... Razliku između racionalnih bića ne pravi volja Boga, nego odluke koje bića sama slobodno donose.

Tu su i racionalnost i sloboda i odgovornost za postupke.

U svetlu školske istorije prema kojoj su razum ni iz čega otkrili Dekart i Galileo, mene ovakvi odlomci iznenađuju. Crkveni oci iz drugog i trećeg veka na sve strane govore o racionalnosti i racionalnoj veri. Ako odemo dalje, lako vidimo da sva kasnija skolastika počiva na racionalnoj argumentaciji, da se teologija i filozofija sve vreme prepliću, da su manastiri centri učenja, a crkva ta koja osniva prve univerzitete.

Kada smo na kraju srednjeg veka počeli dobijati teorije društvenog ugovora, materijal je već bio tu: ljudi su sada i u političkom smislu jednaki pa se dobrovoljno politički organizuju u državu; oni imaju slobodnu volju da stupe u ugovorne odnose; i mogu racionalno da izaberu pravi sistem. Individualizam, koncept čoveka kao pojedinca, slobodnog i racionalnog, odgovornog za svoje postupke, stvoren je u hrišćanskom kontekstu i prethodi Renesansi, naučnoj revoluciji, liberalizmu, teorijama države i Prosvetiteljstvu. Uslov je za njih.

Ovo su zaključci koji se mogu doneti iz istorijskih knjiga sasvim sekularnih i liberalnih autora i ponavljam, neshvatljiva mi je popularnost skroz obrnutog narativa među intelektualcima. U poslednje vreme, pošto sad sve merimo, sistematična empirijska istraživanja potvrđuju iste zaključke. Ovo je nekoliko grafika iz knjige harvardskog profesora Joea Henricha WEIRD (Western, Educated, Industrialized, Rich and Democratic), koja istražuje kako se Zapad razlikuje od ostatka sveta i zašto je baš tamo došlo do demokratskog i industrijskog razvoja. Individualizam (slabilje kolektivne, plemenske i rođačke lojalnosti), analitičko mišljenje, poverenje prema strancima (što olakšava široko tržišno poslovanje, ne ograničava nas na uži krug) i odsustvo nepotizma, povezani su sa dužinom izloženosti zapadnoj crkvi.

Iako je kod istočne crkve to slabije, i ona prema raznim drugim merilima ima povoljan uticaj. Takođe, uticaj je kulturološki i teritorijalni a ne striktno religijski. Ne morate biti vernik u Francuskoj ili Kanadi da biste ispoljavali individualizam; dovoljno je da ste formirani u toj kulturi. Ovo je samo jedan mali deo empirijske argumentacije u toj knjizi i ona je dosta robusna — ne svodi se na površinske korelacije.

Ako ste ateista, sve ovo sam hteo da priložim kao argument da bez Uskrsa ništa ne bi bilo kao što je sada. Možda bi bilo i bolje, to nikada nećemo znati. Ali to što evropska civilizacija sada jeste — a preko nje i svet, jer je kroz pet vekova dominacije snažno uticala na sve druge — nije postala uprkos hrišćanstvu nego zbog njega.

Ako ste vernik, Srećan Uskrs!