U početku beše razum

Sutra je pravoslavni Božić, ali ovom prilikom ćemo se setiti nedavno preminulog poglavara Katoličke crkve, Benedikta XVI.

Jedan visoki kardinal ovako je pre nekoliko godina opisao poslednju trojicu papa: Jovan Pavle II bio je personifikacija duše, Benedikt XVI mozga, a papa Franja srca.

Franja je meka srca i to pokazuje toliko da među katoličkim sveštenstvom izaziva podele, da ne kažem raskol. Mnogi misle da pravi suviše kompromisa sa modernom levicom. Jovan Pavle II bio je svuda omiljen i ima posebno istorijsko mesto kao prvi neitalijanski papa i važna figura u krahu ateističkog komunizma. Ali Benedikt XVI smatran je najvećim intelektualcem među njima. On je jedini papa u poslednjih šest vekova koji je za života podneo ostavku, možda zato što su mu studije u samoći više ležale.

I u svom opusu Benedikt je najviše naglašavao ključnu ideju Katoličke crkve: da je hrišćanstvo u samom svom nastanku spoj vere i razuma. Hrišćanstvo nastaje kada je u jevrejski monoteizam, u tada neobičnu ideju da postoji samo jedan jedini svemoćni Bog, a ne mnoštvo polubogova, usađena grčka filozofija.

Mi danas govorimo o rimskoj okupaciji Izraela u Isusovo vreme, ali „rimsko“ u tom kontekstu ne znači niša drugo nego grčko. Rimsko carstvo je na istoku bilo grčko u administraciji, u jeziku i u filozofiji. I zato se oko početka Nove ere u Izraelu mešaju jevrejski verski uticaj i grčki intelektualni uticaj.