Trump protiv Republikanaca

N1 javlja: „Tramp negira da osniva novu partiju, pozvao na jedinstvo Republikanske stranke.“

O čemu se ovde radi?

Na upravo završenoj najvećoj godišnjoj konvenciji američkih konzervativaca (CPAC) u centru pažnje bio je obračun Trumpa i njegovih pristalica sa centralom Republikanske stranke. Znate da je Trump 2016. godine bio autsajder, da je na krilima običnih glasača dobio nominaciju za predsednika i da su mu se etablirani Republikanci tek onda nevoljno pridružili. Neki viđeniji političari i javni intelektualci su i tada odoleli i zakleli se na večiti otpor.

Ali kako je do toga uopšte došlo i zašto se sada čak govori o cepanju stranke?

Ima komentatora koji su ovo pitanje rešili tako što su Trumpa proglasili uzurpatorom koji je veštom komunikacijom i snagom harizme zaveo glasače. On je, po ovoj verziji, uspeo da stvori kult ličnosti i sada ga koristi da odvoji konzervativne glasače od mejnstrima stranke koji na njih polaže pravo.

To je, po meni, skroz naopako. Stvar je sa Trumpom upravo obrnuta. On je namirisao pravi, suštinski konzervativizam i ponudio glasačima to što oni hoće. Njega kao ličnost niko ne voli – ne i bukvalno niko, ali se radi o zanemarljivom broju ljudi u poređenju sa 74 miliona glasova koje je dobio. On ima anti-kult ličnosti, jer njegova ličnost i ponašanje odbijaju i ogroman broj samih njegovih glasača. Ali je on pre svih uspeo da razume zaboravljenu suštinu, prošlost i najvažnije, budućnost konzervativne ideologije.

Američki konzervativizam se tek posle Drugog svetskog rata formira kao malo organizovaniji pokret. Demokratska i Republikanska stranka su tu od 18. odnosno 19. veka, ali dugo nisu bile ideološki postojane, baš kao što ni u Srbiji danas nije jasno ko je na kojoj strani u klasičnim pitanjima levice i desnice. Tek se počev od 1930-ih i Velike depresije Demokrate jasno profilišu kao levičari a Republikanci zauzimaju mesto konzervativne opozicije.

Idejno se taj konzervativizam formirao kao koalicija, ponekad neprincipijelna, tri različite struje.

Prva i osnovna su tradicionalni konzervativci. Ovo je kičma konzervativne ideologije i tu spadaju svi kojima je stalo do tradicionalnih i porodičnih vrednosti, koji su patriotski orijentisani, cene red i zakon i veruju u institucije. Uglavnom su religiozni hrišćani, ali shvataju da je Amerika tu da garantuje verske slobode i svima drugima. Ovo je jako velika grupa, neki su u tome manje a neki više, ali svakako je taj pogled na svet karakterističan za najveći deo konzervativne baze.

Druga struja su libertarijanci i tržišni ekonomisti. Rastući intervencionizam i kejnzijanizam posle Velike depresije stvorio je reakciju kod dela američkih ekonomista, a tokom Drugog svetskog rata u zemlju je stigao i jedan broj uticajnih ekonomista iz Evrope i naročito Austrije. U to vreme nastaju razne tržišne inicijative, think-tankovi i pokreti. Mises, Hayek, Friedman, Rothbard i Ayn Rand su neka od glavnih imena i razni pokreti i organizacije se uz pomoć nekoliko privatnih fondacija formiraju oko njih. Oni su klasični liberali, ali politički njihovi simpatizeri nemaju gde nego u konzervativizam i među Republikance.

I treća osnovna struja u to vreme su militantni anti-komunisti. Nijedan konzervativac nije bio za komunizam, ali ovu anti-komunističku struju izdvojila je snažna moralna osuda komunizma kao opresivnog, zlog sistema. 1950-ih je širenje komunizma na ostatak sveta izgledalo kao realna mogućnost, a to je bilo i doba neposredno nakon Staljinovih najgorih kolektivizacija, „čistki“ i početka smrtonosnog „Velikog skoka“ u Kini. Anti-komunisti su tražili snažnu vojnu odbranu ne samo radi sebe i svoje zemlje, već govorili i o moralnoj obavezi da se komunizam zaustavi gde god je to u svetu moguće.

Sa raspadom komunizma 1990. ova treća struja proglašava veliku pobedu – ali istovremeno gubi svoj raison d’etre. Automatski, ona umesto anti-komunizma svoju misiju nalazi u demokratiji i ljudskim pravima koji se na brzinu proglašavaju jednako vrednim života i resursa kao i odbrana od velike komunističke pretnje. Ova struja je kadrovsko-politički bila jako uspešna i uspela da svoje ljude, „neokonzervativce“, postavi na ključne pozicije u Bushovoj ali i drugim administracijama.

Istovremeno, Demokratama je ta politika bila već bliska, jer je idealistički intervencionizam osnova levičarske i progresivističke spoljne politike. To je najbolje izrazio Woodrow Wilson kada je Ameriku uveo u Prvi svetski rat da bi „učinio svet bezbednim za demokratiju.“ Usled te sinteze, republikanskog prihvatanja nečega što je u osnovi spoljna politika levice, u decenijama nakon pada komunizma imali smo intervencionizam sa humanitarnim, idealističkim opravdanjima po raznim delovima planete.

O potrebi za takvim intervencionizmom može se raspravljati, ali aspekt koji ja hoću da naglasim je da ta vrsta intervencija nije organski deo konzervativizma. Taj deo se tu zatekao slučajno, kao naslednik anti-komunističke struje koja je prethodno, silom prilika, bila našla svoje privremeno mesto među konzervativcima.

Ta struja nije organski deo jer konzervativizam nije idealistička ideologija. On nije zainteresovan za popravljanje sveta. On zna da problema ima, da će ih uvek biti i da se ne mogu uvek rešiti intervencijom spolja. Na zločin smo dužni da reagujemo, ali nije svaki slučaj očigledan. Svet je komplikovan i nije uvek lako razaznati ko je u pravu.

Konzervativizam je i intelektualno skroman, on zna da naše razumevanje ima granice. Ljudi i mesta su raznoliki, pa rešenje koje je dobro za Wyoming nije nužno dobro za Irak, čak i ako nama to izgleda moralno ispravno. Pitanje je da li mi uopšte možemo shvatiti šta je dobro za Irak, jer nismo otuda.

Međutim, vojni intervencionizam se bio toliko uvukao u Republikansku stranku da se sve do 2016. on smatrao neodvojivim delom konzervativne ideologije. To što su konzervativni Amerikanci patriote i vole da podrže svoju vojsku, pobrkalo se sa uverenjem da ti ljudi aktivno žele da istu zauvek upotrebljavaju za idealističko popravljanje sveta. A onda je Trump, možda i ne poznajući sve te ideološko-istorijske nijanse, u ključnom momentu republikanskih debata istupio i rekao da je rat u Iraku bio glup.

Mislim da je ogromnom broju konzervativnih glasača tada nešto kliknulo. Neko je na velikoj sceni glasno rekao ono što su i sami instinktivno, kao konzervativci, osećali ali nisu ni smeli da pomisle jer je pedesetogodišnji konsenzus bio na strani intervencionizma. Ako ste patriota, onda takvu poziciju nije najlakše artikulisati i mnogo znači kada je neko na javnoj sceni slobodno i ubedljivo izloži.

Situacija je slična i sa drugom strujom, tržišnim ekonomistima. Ron Paul je takođe bio protiv vojnih intervencija ali je držao jako tvrdu tržišnu liniju. Ispostavlja se, međutim, da su i libertarijanci i tržišni ekonomisti samo uticajni aktivisti koji ne prodiru daleko u glasačku bazu. Konzervativci vole privatni biznis, ali nemaju toliko razumevanja za tvrdnje Arthura Laffera da će smanjenje poreza najbogatijima stimulisati privredu do preporoda. Nije ih briga ili im nije uverljivo.

Niti im slobodna trgovina mnogo znači kao princip. Libertarijanizam je idealistički i principijelan; konzervativizam je samo pragmatičan. Pragmatizam sam po sebi nema značenje, njegov smisao je prilagođavanje situaciji a ne principu – to će u jednom trenutku biti deregulacija, a u drugom trgovinski rat sa Kinom ili napad na monopole. Carinski rat sa Kinom je libertarijancu haram; konzervativcu je što da ne ako ima smisla.

Trump je u ekonomskoj kao i spoljnoj politici odstupio od partijske linije, verovatno instinktivno, bez mnogo razmišljanja i pogodio šta konzervativni glasač hoće. Po svemu sudeći, u obe nije imao dovoljno hrabrosti da do kraja sledi svoj instinkt. Njegov najnepopularniji potez među konzervativnim glasačima bilo je upravo smanjenje poreza iz 2017. koje je više pogodovalo višim poreskim razredima.

U pitanju je, dakle, ideološko pregrupisavanje Republikanske stranke i tu nije važno šta mislite o samom Trumpu. On je na kraju dosta razočarao i pokazao se kao sebična, narcisoidna svađalica i sitničar. Ali jeste važno to što je, makar i nehajno, on započeo redefiniciju Republikanske stranke i konzervativizma.

Tema obračuna sadašnje konvencije nije ko će kontrolisati stranku, nego šta će od sada nadalje biti konzervativizam. Po mom mišljenju, verzija koju je Trump otkrio bliža je istorijskoj suštini konzervativizma i ima veću budućnost. Poslednjih godina štampa se mnogo knjiga, izlaze časopisi i osnivaju organizacije koje promovišu upravo ovakvu viziju konzervativizma. Osim tradicionalističke osnove, njega će odlikovati spoljnopolitička uzdržanost i ekonomski pragmatizam. Politički kandidat koji najbolje predstavi ovaj novi-stari konzervativizam glasačima, a uz to se ne zove Donald, imaće najveće šanse za nominaciju.