Htela sam u više navrata da pišem o nasilju u školama. Sada, na žalost, imam i dodatan razlog za to. Tako se nekako namestilo da se prvo masovno ubistvo u školi u Srbiji desilo u školi moje dece. Čak sam familijarna i sa ubicom, jer sam ga prošle godine primetila na gradskom takmičenju iz biologije, gde je osvojio prvu nagradu.
Ovih dana će se mnogo pisati o tome ko je kriv i kakvi su propusti napravljeni. Postoji tendencija da se u ovakvim situacijama krivica traži van deteta, a da se njegov motiv pažljivo tumači. “Vršnjačko nasilje”, “prsao je”, “ambiciozni roditelji”, škola nije na vreme primetila, reagovala… a tek roditelji, itd.
Međutim, po svemu što trenutno znamo, ubica nije “prsao”. Svoj zločin je pažljivo isplanirao, a onda zvao policiju i mirno se predao. To nisu ponašanja neuračunljive osobe ili čoveka zaslepljenog besom. Ovo nije dete koje ne vidi izlaz iz svoje situacije pa se ubije. Ne, ovo je neko ko je odlučio da pobije svoje vršnjake, kome nije zadrhtala ruka kada je trebalo da puca na čuvara i đake, i ko je onda uspešno minimizovao posledice koje će snositi i detaljno i bez kajanja opisao šta je uradio. Da se ne prenemažem sad ovde oko internet dijagnoza - ovo ima sve znake klasične sociopatije.
Za to nije kriva škola. Čvrsto verujem da je ovo je moglo da se desi u bilo kojoj školi. Obezbeđenje je bilo… šta reći, pa čovek je poginuo braneći decu. Dečak je menjao smenu, verovatno zbog konflikta sa drugim đacima, što su radila i neka deca iz odeljenja mog deteta. Detalje tek treba da saznamo, ali ne treba se tu previše ni udubljivati. Jer šta god da ispliva jedno je sigurno - od sve dece koja imaju problem sa školom i vršnjacima, samo je on uzeo pištolj i pobio gomilu ljudi. Ne bih bila šokirana ni da je bio svestan blagih sankcija koje ga čekaju ako svoj zločin obavi pre četrnaestog rođendana.
Najzad, roditelji. Otac je posedovao oružje, vodio ga u streljanu. Da to nije radio, možda se ovo ne bi desilo. A možda bi se i desilo na neki drugi način. Javljeno je da je ubica u rancu imao i Molotovljev koktel. Svakako se radi o veoma inteligentnom detetu koje bi verovatno našlo način da, bar u nekoj meri, sprovede svoj naum.
Kako god, ne bih, bar za sad, toliko krivila ni roditelje. Mislim da im nije bilo lako da predvide ovakve namere svog deteta, da im padne na pamet da će njihov lep, pametan, uzoran đak da uradi ono što nijedno dete u Srbiji nikad nije uradilo. Zamisliti uopšte ovakav scenario, pa ga onda prepoznati u svom detetu koje ima samo 13 godina… mislim da je to van dometa velike većine roditelja.
U svakoj generaciji rodi se određen broj trulih jabuka, i one su nepopravljive, ili nisu vredne popravljanja. Ali mi smo negde izgubili sposobnost da ih prepoznamo i adekvatno kaznimo. Evo čak i sad, gde bukvalno imamo leševe, postoji realna mogućnost da jedan ovakav ubica bude minimalno kažnjen.
Nebuloznim kategorijama poput vršnjačkog nasilja se zamagljuju i relativizuju kritične razlike između prihvatljive doze agresivnosti i po život opasne sociopatije. Umesto najozbiljnijih sankcija za mali broj najproblematičnijih svakog dana se svima, od onog koji je bez pitanja doneo loptu u školu, do onog koji je tetkicama sipao asepsol u kafu, deli more bezvrednih ukora i pojačanog vaspitno-popravnog rada. Relativizuje se i sama patnja, pa se u isti koš stavljaju uvređen i prebijen i evo sad, porodice nastradalih i nas čija su se deca samo zatekla u školi. Pažnja i resursi se stalno razvlače u sto smerova umesto da budu jasno koncentrisani na mali broj nespornih zločinaca i žrtava.
Kao što vidimo, prilično mala, i jos mlađa deca, su sposobna za najstrašnije zločine. Kao prvi takav slučaj kod nas, sudbina ovog ubice biće primer svima. Mnogo važnije od večitog istraživanja sistemskih uzroka, stajanju na put vršnjačkom nasilju, okrivljavanja vlasti, TV programa i sl, je da ovaj ubica bude adekvatno kažnjen. U suprotnom će i deca mlađa od njega shvatiti da imaju, da citiram svoje jednaestogodišnje dete, “get out of jail free card” i za najgnusnije zločine.
 | A guest post by
|
Trule jabuke
Ovo je sve tacno. Ja sam laik, ali mislim da apsolutno isti argumenti mogu da se potegnu i za bolesti zavisnosti, sto je u sustini drustveno i mnogo rasirenija posast od ove, da laicki kazem psihopatije, samo su pojedini slucajevi psihopatije mnogo strasniji od posledica koje za sobom ostavljaju milioni i milioni zavisnika. To su pre svega bilosoki, ne socioloski uzroci, ali dalje sirenje takvih prica je nemoguce u intelektualnoj javnosti, jer se dolazi opasnost da se em neko optuzi za alt-right fasistu koji negira da je sociologija za psihologiju bitnija od biologije, sto javni diskurs konstanto forsira, em se smanjuje trziste rada za psihologe i psihijatre danas. Ali hajde da se ne siri prica.
Ali i pravno-teorijski kod nas, deca do 14 godina nemaju krivicnu odgovornost. Sad, za dalju pricu o pravnoj, poslovnoj i krivicnoj sposobnosti, to je cisto pravno-teorijska prica. Pravna teorija je u sustini mnogo bitna za razumevanje nekih stvari ovde, i idealan stvar za dublju analizu i konzervativnih i liberalnih stavova po ovom pitanju, a i sire, za stavove o deci, porodici, tradicionalnim i modernim vrednostima. I konzervativci i liberali danas imaju potpuno neujednacene osnove u pravno teorijskom smislu po ovom pitanju, njihovi stavovi su potpuno nekonzistentni, idu od slucaja do slucaja, i razumevanje nekih pravno-teorijskoh stvari se tako lako mogu uociti potpune idejne/ideoloske rupe u svim konzervatinim/liberalnim stavovima o deci npr. Ali i to je mnogo sira tema. Ovo danas je tragedija, a najnegativnija posledica ovoga bi bilo drzavna generalna resenja, i dalje pumpanje para u regulacije i drzavne poslove da se ovakve stvari zaustave.
U sustini, opet kao laiku, mozda pogresno to nazivam psihopatama, ali za stavovima o psihopatama, u danasnjem drustvu, psihijatri imaju najvecu odgovornsot da objasne tom istom drustvu sta su oni. Oni imaju tu intelektualnu odgovornost da objasne drustvu da nikakav socioloski, ili makar sociolosko popravljivi razlog, nije osnovni uzrok ovoga. Nikakve Zadruge, nasilnici i sl. To su ljudi koji racionalno imaju stav da neko zasluzuje da umre. Ne afekat, ne stres od sredine, porodicne, skolske, njihov razum je to sto pokrece njihove odluke i izbore. Ali isto tako, opet laicki, ne moze se samo na osnovu tok psihopatskog razuma neko pravno i fakticki kaznjavati (sto je bio slucaj u nekim totalitarnijim rezimima ili plemenskim drustvima ranije), jer ja sam uveren da vecina psihopata ne ubija ljude. Znaci mora se naci balans, vagati na osnovu izbora tih ljudi u realnom svetu, jer izbori u fizickom svetu su oni koji mogu da imaju neke pravne sankcije.