Šta je sa liberalizmom?

U opisu koji ste možda videli na sajtu kazao sam da se u biltenu neću primarno baviti promocijom klasičnog liberalizma. Razlog nije što sada verujem da država treba da vodi telefonske firme, rudnike i banje. Razlog je što pitanja sa kojima se danas suočavamo prevazilaze klasične političke okvire.

Liberalizam se bavi odnosom države prema pojedincu. Njegovo osnovno načelo je poželjnost slobode pojedinca u odnosu na državu. To jedno načelo vas može odvesti daleko. Iz njega se može logički izvesti sve od slobodne štampe do lagodnog poslovnog okruženja.

Tajna liberalizma je u tome što je njegovo ključno načelo, sloboda delovanja, dva u jednom: moralni princip i heuristika kojom se postižu dobri rezultati. Heuristika je neko grubo pravilo kojim se rukovodimo kada nismo sigurni šta da radimo: „Sledi svoj instinkt“, „Poslušaj doktora“ i „Ako ima čudnu boju, nemoj pojesti“. Heuristike nisu uvek optimalne – ponekad ćete baciti zdravu jabuku i ponekad doktor pogreši – ali su generalno korisne. Kad ne poznajemo savršeno situaciju, heuristike su dosta dobar vodič za ponašanje.

Princip liberalizma da ljude treba ostaviti na miru je sam po sebi moralno vredan, a istovremeno, ispostavilo se, i dosta korisno opšte pravilo jer vodi materijalnom prosperitetu.

Ovi zaključci su nekada bili od životnog značaja. 1940-ih je Hayek morao da protivno tadašnjoj akademiji agituje protiv socijalističkog centralnog planiranja. 1950-ih je Milton Friedman morao da piše protiv kontrole cena, a 1970-ih Svetozar Pejović protiv samoupravljanja. U Srbiji se 2000-ih moralo dokazivati da je klasične privredne grane bolje prepustiti privatnom sektoru.

Danas su ovo odlazeće dileme. Niko ozbiljan danas ne predlaže Vučiću da nacionalizuje Deltu i Nelt, niti da povrati kontrolu nad većinom cena (što je ne tako davno bila realnost). Kao ekonomska politika, velika doza liberalizma jeste prihvaćena. U svetskoj ekonomiji je umereni, stabilni liberalizam postao politički centar.

Država će još dugo dominirati, a ekonomisti baviti njenom potrošnjom, porezima i regulacijom. Međutim, neke druge dimenzije danas postaju važnije od klasične država-pojedinac dihotomije. I dalje je teško naći bolju političku heuristiku od „ostavite ljude na miru“, ali se sve više važnih stvari dešava van striktno političke arene.

Na primer, u zapadnom svetu najveći pritisci na slobodu govora već neko vreme nisu delo države. Govor i delovanje sve više kontrolišu akademske, medijske i korporativne elite. Svaka neoprezna reč može vas skupo koštati. Može vam okončati karijeru. To je poprimilo ozbiljne razmere i postaje sve apsurdnije, jer stalno dokazivanje pravovernosti pred drugima vodi u sve dalje ekstreme.

Kultura političke korektnosti o kojoj se govorilo do pre par godina sada je prerasla u ekstremniju „woke“ kulturu. Prošle nedelje je ugledni stariji novinar New York Timesa otpušten i objavio izvinjenje zbog neprimerene rasističke reči koju je slučajno upotrebio u nekoj prilici 2019. godine. Nije nikoga nazvao tom rečju već je kritički govorio o njoj i tom prilikom je izgovorio. Direktor KPMG-a za Veliku Britaniju je upravo dobio šut-kartu za još bizarniji misaoni delikt: na sastanku sa zaposlenima rekao je da sumnja u nesvesnu vrstu rasne pristrasnosti („unconcsious bias“), uopšte ne negirajući da rasna pristrasnost inače postoji. I to su samo najskorije vesti o ljudima na visokim položajima u privatnom sektoru.

To što država nema ništa sa ovim slučajevima ne menja stepen straha i autocenzure koji se uvlače u svakodnevnicu. To ne ostaje na površini, jer jezik oblikuje misli, a misli oblikuju karakter. Javna izvinjenja pomenute dvojice otpuštenih imaju prizvuk priznanja iz vremena Staljinovih suđenja partijskim funkcionerima. Optuženi je slomljen čovek koji je naknadno zaista poverovao da je kriv; iskreno se kaje i izvinjava partiji, iako zna da mu glava svakako leti.

Ako mislite da vas ovo ne dotiče, setite se da iste firme posluju u Srbiji i gde god se nalazite. U Srbiji država pritiska medijske slobode i borba protiv toga vodi se na terenu klasičnog liberalizma, na potezu država-pojedinac. To je drugačiji problem, ali on ne umanjuje već pogoršava opasnost dodatnih ograničenja misli i govora koje se preko korporativnih i akademskih veza uvoze iz sveta.

Drugi aspekt koji dovodi dimenziju država-pojedinac u pitanje je tehnološki. Tehnologija uvek napreduje, ali sva je prilika da se upravo nalazimo usred značajnog tehnološkog skoka. Horizontalna komunikacija već diktira političke događaje, počev od već gotovo zaboravljenog „Arapskog proleća“ iz 2010-12. Takva komunikacija slabi kontrolnu moć države i jača ulogu svih ostalih, uključujući i zagriženih ideoloških grupa koje mogu uticati na vašeg poslodavca.

Izgledi su, međutim, da su komunikacije samo početak. Kripto-valute i blokčejn otvaraju mogućnosti zaobilaženja države i etabliranih institucija u poslovanju, sklapanju ugovara i plaćanju. Telemedicina i robotizacija već sada omogućavaju da se Francuz leči – i čak operiše – u Japanu bez da bilo pacijent bilo lekar sednu u avion.

Tehnologija na ove načine polako obesmišljava političku debatu. Možemo moliti da se promeni zakon o deviznom poslovanju, tražiti bolje sudstvo ili zahtevati reformu zdravstvenog sistema. Ali moguće je i da nam frustracije koje imamo sa transferom para, ugovorima ili lečenjem, tehnologija razreši pre politike. I tako u jednoj po jednoj oblasti života.