Zašto borba protiv narkotika uvek teško ide?
Nije jednostavno boriti se protiv roba za kojima je tražnja nepopustljiva. Što bi ekonomisti rekli, neelastična — kada kupujete bez obzira na promenu cene. Ako nešto ljudima ozbiljno treba, poskupljenje ih neće odvratiti. Pokušaji zabrane takvih stvari vode samo u izvrdavanja.
Kada narkotike zabranite, oni jako poskupe. Proizvode se manje, ali ih kupci svejedno žele i cena im poraste. Zato zabrana ne smanjuje ukupnu vrednost tržišta narkotika — naprotiv, može da je poveća.
Vredno a zabranjeno tržište onda priziva organizovani kriminal. Narkotici su čak relativno malo tržište. Alkohol je veće i njegova prohibicija je u Americi 1920-ih odmah stvorila mafiju, a da alkohol nije uspela da suzbije.
Još veće tržište je nafta.
Mi govorimo o državama koje prodaju naftu, državama koje je kupuju i znamo neke velike kompanije koje naftu buše i prerađuju. Većina nas ostane na tom dosta generalnom nivou. Ali u međuprostoru između proizvođača i krajnjih kupaca nafte postoji čitava jedna koterija trgovaca, špekulanata, posrednika, skladištera, prevoznika, finansijera, osiguranja i ko zna kojih još pozadinskih preduzetnika.
Otkad su Rusiji uvedene sankcije — samo finansijske za sada, naftne tek slede — svi ovi preduzetnici uzeli su da traže alternativne, manje vidljive načine trgovine ruskom naftom. Oni znaju da se nafta uvek može prodati, samo treba naći način.
Kada su SR Jugoslaviji 1992. uvedene opšte sankcije, u roku od nekoliko nedelja iskrsli su novi i neočekivani biznis modeli. Avioni JAT-a leteli su prazni u Rumuniju i vraćali se natovareni benzinom. Albanija je, sa jedva nešto automobila, naprasno postala veliki uvoznik goriva. Uz njenu granicu sa Crnom Gorom, na pustim seoskim putevima pojavilo se na desetine benzinskih pumpi sa kojih je benzin dovlačen u Crnu Goru.
Ako je na tadašnjem malom jugoslovenskom tržištu bilo tako, kako će mnogo ozbiljnije firme reagovati na evropske sankcije za rusku naftu, sa mnogo ozbiljnijim sumama u igri?
Evropska unija je ove nedelje uvela sankcije na uvoz ruske nafte i one će stupati na snagu postepeno do kraja godine.
Dve trećine nafte i dizela iz Rusije u EU stiže preko mora, na tankerima. To je ono što je zabranjeno.
Ostatak stiže naftovodima i to nije zabranjeno jer Mađarska nije dala. Ali neke druge zemlje koje uvoze kroz naftovode, kao što su Nemačka i Poljska, obećale su da ni na taj način neće uvoziti. Takođe, zabranjeno je osiguravanje prevoza ruske nafte. Evropa prodaje puno osiguranja i zabranom gleda da Rusima oteža prodaju nafte bilo kome u svetu.
To je udarac za Rusiju, jer ona od nafte zaradi duplo više nego od gasa.
Međutim, Rusija je već neko vreme pod finansijskim i nekim drugim sankcijama. Njenu naftu još od februara mnogi izbegavaju. Zbog toga se ruska nafta tipa Ural prodaje za oko 35 dolara po barelu jeftinije u odnosu na druge dve standardne vrste, Brent i WTI, iako je u normalnim vremenima razlika između tih cena mala.
Uprkos tome, Rusija nastavlja da dobro zarađuje jer je cena sve nafte skočila. Njeni prihodi od nafte su za 50% veći od prošlogodišnjih, čak i uz taj popust od 35 dolara koji mora dati.
Štaviše, posle prvobitnog pada proizvodnje u martu, Rusija sada opet povećava proizvodnju. Pre rata, u februaru, proizvodila je 11 miliona barela na dan. Do aprila je njena proizvodnja pala na 10 miliona. U maju je porasla na 10.2 miliona. Njen izvoz je količinski takođe skočio.
Očigledno, Rusija i dalje uspeva da izveze naftu.
U redu, nafta do sada nije bila sankcionisana. Uvoz je ukinula samo Amerika, koja je sada neto izvoznik nafte, ali je rusku uvozila jer taj gušći tip nafte odgovara nekim ranije izgrađenim rafinerijama. Tek sada Evropska unija, veliki kupac, direktno ukida najveći deo svog uvoza ruske nafte.
Šta će se sada dogoditi?
Prema mišljenjima analitičara, od kraja godine kada budu skroz skupile na snagu, ove će sankcije smanjiti rusku proizvodnju nafte za, pazite sad... 10%.
10% i to je to, jer je naftu teško sankcionisati. Ako Evropa prestane da kupuje, kupovaće neko drugi, po još malo nižoj ceni.
To se, u stvari, već događa. Evropa i dalje može kupovati naftu od Rusije, ali u praksi ona već sada kupuje mnogo manje nego pre početka rata — neke zemlje i po 80% manje. Međutim, sav taj višak pokupile su Kina i naročito Indija, po toj nižoj ruskoj ceni. Indija sada kupuje deset puta više ruske nafte nego prošle godine.
U praksi, dakle, implicitne evropske sankcije na kupovinu ruske nafte već postoje. Ali nemaju efekta na ukupne ruske prihode.
Od sada će sankcije postojati i zvanično, biće uvođene postepeno do kraja godine — i opet neće imati velikog efekta na ruske prihode.
To ne znači da će se Rusija sa ovim ratom dobro provesti, jer gubi na raznim stranama. Ne može da uvozi tehnologiju. Ali naftu kao naftu je teško sankcionisati.
Ispod je grafik iz Wall Street Journala koji pokazuje u koje luke ide ruska nafta, napravljen na osnovu procena firme koja prati kretanje tankera iz Rusije u Evropu. Obratite pažnju na prve dve linije: Unknown. U aprilu je „nepoznata“ destinacija za izvoz ruske nafte naglo skočila. I neke poznate destinacije su u aprilu povećale transport iz Rusije, jer ovo je praćenje luka, ne zemalja kao potrošača. Međutim, ogroman rast nepoznatih destinacija uklapa se u sve učestalije priče — i potpuno očekivani razvoj događaja — da će se ruska nafta na ovaj ili onaj način švercovati.
Putevi ruske nafte sve su manje poznati, još od aprila.
Pričali smo o tome da finansijske sankcije Zapada imaju indirektnog efekta širom sveta, na stvari koje nisu formalno sankcionisane. Sankcije Zapada se šire u koncentričnim krugovima. Nekada su finansije koje prate neku trgovinu pod sankcijama iako roba nije; nekada vlada neizvesnost šta se tačno sme i ne sme, pa je bolje čuvati se; a nekada imate političke pritiske. Zato su svi drugi, ne samo Evropa, od početka rata gledali da izbegnu povezivanje sa Rusijom.
I zato se ruska nafta prodavala jeftinije, ali su očigledno istovremeno razvijani mehanizmi da se njeno poreklo sakrije. Taj popust od 35$ na rusku naftu je u stvari išao na pokrivanje većeg rizika i većih troškova transporta za naftu iz Rusije.
Nove sankcije će sada voditi u pronalaženje sve kreativnijih načina za skrivanje porekla nafte. To će biti u interesu kupcima širom sveta; ali verujem da i poneki Evropljanin, ako cena bude dobra, neće hteti da zna odakle stiže nafta koju kupuje.
Neki mehanizmi za kupovinu ruske nafte po dobroj ceni već su razrađeni.
Jedan način je da već budete u EU, kao Mađarska, pa onda izboksujete izuzeće naftovoda od sankcija “jer nemate drugog izbora”.
Izbora naravno ima, samo je pitanje cene. Dok se Orban borio za izuzeće naftovoda za svoju zemlju (i ja to pozdravljam), mađarski MOL je negde objavio da su mu profiti otišli u nebo, jer je ruska nafta jeftina a stiže mu direktno putem naftovoda.
Pošto ovaj način nije dostupan svima, drugi gledaju da kupovinu prikriju. Tankeri okolo Rusije sve više gase GPS opremu da ih ne bi mogli pratiti.
Kada iz, recimo, Kine, kupujete rusku naftu, transport i osiguranje su skupi jer svi žele da izbegnu dospevanje na crnu listu i potencijalne sankcije. Zato se sve više nafte usred mora premešta sa tankera na tanker, da bi se prikrilo poreklo. Tankeri se susretnu na Sredozemnom moru, gde ruski tanker doveze naftu preko Crnog mora, tu je pretovari nekom grčkom prevozniku i pretpostavljam uz nešto falsifikovanja sakrije se njen pravi izvor.
Elandra Denali je brod kompanije Vitol koji je krenuo iz Inčeona u Južnoj Koreji; negde na otvorenom moru blizu Gibraltara susreo se sa tri tankera koji su došli iz ruskog Primorska; od njih preuzeo isporuke, a onda se uputio u Roterdam. Tako je ruska nafta stigla u Roterdam. Ovo se dešava pre najnovijih sankcija na naftu, ali očigledno sa namerom da se prikrije poreklo i izbegnu druge sankcije.
Onda, razvijaju se nove mešavine nafte. Sada postoji neki „letonski blend“ i „turkmenistanski blend“, koji izgleda da nisu ni letonski ni turkmenistanski već ruski kao babuška lutkice.
Da li se sećate afere prepakivanja šećera u Srbiji? Ovo je isto, samo sa više para u igri. Prepakivanja može biti samo više.
Taj svet trgovaca naftom i robama je i u normalnim vremenima sumnjiv i opskuran. Njime vladaju velike firme koje su ipak malo poznate u odnosu na proizvođače nafte jer i ne žele da budu u očima javnosti. Retko se kotiraju na berzi, često su u zatvorenom privatnom vlasništvu.
Osnivač Glencorea, jedne od najvećih, je notorni Marc Rich. To je Amerikanac rođen u Belgiji, kojeg je američka država optužila i jurila za sve moguće vrste utaja i prevara, ali je on pobegao u Švajcarsku i tamo osnovao Glencore. Na kraju je Richa pomilovao Bill Clinton, ukazom poslednjeg dana svog predsedničkog mandata.
Glencore je u poslu sa različitim resursima, a Vitol je više specijalizovan za naftu (obe firme rade i sa Srbijom, javljaju se na tendere NIS-a). Kada je Libija bila u građanskom ratu pobunjenika i Gadafija, Katar je, uz aminovanje zapadnih država, angažovao Vitol da nekako dostavlja benzin i dizel pobunjenicima. Pobunjenici su već držali Bengazi gde ima nafte, ali nisu imali upotrebljivo gorivo.
Vitol je to uradio, prevozeći brodovima gorivo usred ratne zone. Pobunjenici, puni nafte ali ne i para, to su plaćali kompenzacijom — naftovodom su pustili sirovu naftu Vitolu u drugi, mirniji deo Libije. Onda je za to saznao Gadafi i bombardovao naftovod; ali je Vitol nastavio da pobunjenicima daje robu na veresiju, kladeći se na njihovu pobedu i kasniju nagradu.
Kada je Irak imao sankcije i naftu mogao da izvozi samo kroz program „Nafta za hranu“ Ujedinjenih nacija, na kraju je otkriveno da su trgovci plaćali Sadamu za pristup nafti. Kroz program UN, prihodi od nafte su mogli da idu samo u hranu, lekove i takve stvari, ali je Sadam zvanično naftu prodavao jeftinije trgovcima koji za to plate ispod stola.
Takve firme vode svetsku trgovinu naftom. Ovi poslednji detalji su iz knjige The World for Sale autora Javiera Blasa, ali poenta je da naftnom trgovinom vladaju snalažljivi, beskrupulozni i riziku skloni tipovi. Možda se najveći među njima sada i mogu obuzdati i kontrolisati, ali profitni potencijal je takav da će se pojaviti neko novi, mlađi i smeliji i pokupiti kajmak. To nije tržište narkotika, ali neke paralele stoje.
Tranzicija je već u toku. Dubai je sada počeo da cveta kao finansijska i trgovinska luka za rusku naftu. Poslovi transporta i osiguranja se iz Evrope premeštaju tamo. Ruska državna firma za transport nafte Sovcomflot otvorila je svoje predstavništvo tamo. Ni Emirati nisu uveli sankcije Rusiji, a Dubai počinje da igra ulogu koju je za Jugoslaviju iz 90-ih igrao Kipar, na mnogo većoj skali.
I što su zapadne sankcije jače, to je više profitnih prilika za Dubai i sve druge. Nemački ministar za ekonomiju kaže:
Ja ne tražim od Emirata da uvedu sankcije. Ali tražim od njih da ne profitiraju od naših sankcija.
Teško će u tome uspeti. Nisu ova politička upozorenja za zanemarivanje, jer rekli smo, zapadne sankcije mogu daleko da dopru. Ali previše se prilika za profit napravi zabranama na jednom ovakvom tržištu.
Brus Li je govorio: “Budi kao voda”. Vodu ne možeš uhvatiti, ne može se kontrolisati, ona pronađe otvore i pukotine i prođe kroz njih.
Toga ima u zakonima ekonomije. Kada je tražnja za robom beskompromisna, ta roba će naći put do kupaca. Pojaviće se neočekivani načini da se prepreke zaobiđu. Nafta je takva vrsta robe, njeno tržište je ogromno i nekako će nastaviti da nalazi puteve.
Ne znam da li sam već rekao — naftu je teško sankcionisati.