Pitanja o inflaciji

Kako odgovoriti kad vas pitaju hoće li biti inflacije?

1. Možete gledati tržišna očekivanja. To rade odgovorni ljudi. Ima par tržišta iz kojih se može izvući pretpostavljena stopa inflacije: svopovi kojima se prodaje osiguranje protiv inflacije ili obveznice koje su indeksirane za inflaciju. To ćete naći u većim valutama, u evrima i dolarima.

Recimo da državna obveznica daje prinos od 2%. Ista takva državna obveznica indeksirana za inflaciju prodaje se sa prinosom od 0.5%. To znači da svi koji kupuju i prodaju takve obveznice, u proseku očekuju inflaciju od 1.5%. Oni koji očekuju veću, mogu zaraditi prodajom običnih i kupovinom indeksiranih obveznica. Oni koji očekuju manju, obrnuto. Svi ostali nečinjenjem kažu da očekuju inflaciju od 1.5%.

Ali ne morate tražiti retke vesti o svopovima i indeksiranim obveznicama. Pogled na bilo koje kamatne stope daje vam neku predstavu o tržišnim očekivanjima inflacije. Kad god su kamatne stope niske, to znači da se inflacija ne očekuje. Samo se čuvajte učestale greške, obrnutog rezonovanja od kamata prema inflaciji: „Kamate su nula, biće inflacije“. Niske kamate znače da ljudi ne očekuju inflaciju.

2. Ali kako ta „tržišta“, ljudi koji kupuju i prodaju, dođu do svojih očekivanja? Gledaju jedni u druge i gledaju u neke analize i prognoze.

Ima više načina da se inflacija analitički prognozira i nijedan nije pouzdan. Neki gledaju prethodnu inflaciju i druge promenljive, pa onda ekstrapoliraju. Drugi mere šta je sve prethodno, kroz vreme, bilo statistički povezano sa budućom inflacijom, pa onda to primene na poslednje podatke koje imamo.

To su čisto statističke metode, bez previše konceptualnog u njima. Glavni konceptualni okvir je i dalje Filipsova kriva.

Filipsova kriva je samo odnos između inflacije i nezaposlenosti kroz vreme: manja inflacija <—> veća nezaposlenost. I obrnuto. Odnos kao takav odavno ne stoji, ali je filozofija Filipsove krive i dalje iza analitičkih metoda. Pa sada, kada je u Americi inflacija preko 5% (umesto 2%), neki kažu da to nije problem jer i dalje ima nezaposlenosti. Ideja je da cene ne mogu rasti dok se kapaciteti ne popune. Prvo će nezaposlenost pasti do minimuma, pa tek onda cene mogu rasti.

Umesto nezaposlenosti može se gledati GDP ili nešto drugo, isto kroz princip da cene neće previše rasti sve dok privreda radi ispod svojih potencijala.

3. Ako ste, kao ja, iskusili inflaciju iz 1990-ih, Filipsova kriva vam nema smisla. Da nije 1993. godine inflacija rasla jer je privreda SR Jugoslavije radila punom snagom? Ekonomija se pregrejala, nezaposlenost nestala, pa je tek onda sve otišlo u cene?

Ne, mi znamo da je posredi bio mnogo jednostavniji model: štampali su mnogo para. Zbog toga, kad mene pitaju o inflaciji, prvo pogledam kako ide štampanje para. Koliko raste novčana masa, u koju ulaze gotovina i sav novac na bankovnim računima građana i firmi.

Većina modernih analitičara ne obraća previše pažnje na to. Kretanje novčane mase je nekada bila prva stvar koja se gledala, sve otkad je Milton Friedman ubedio svet da cene najviše zavise od toga. Ali vremenom je veza između novčane mase i cena slabila jer novac može biti u privredi ali prosto sedeti na računima, bez efekta na bilo šta. Veza između novca i cena je gruba. Ne vidi se dok stvari rastu umereno. I zato je novčana masa kao faktor inflacije poslednjih decenija izašla iz mode.

---

Ovih meseci inflacija, naročito američka, iznenađuje i analitičare i tržišta. Već tri meseca dolarska inflacija daleko nadmašuje očekivanja i ciljanih 2%. Sada je na 5.4% na godišnjem nivou.

Istovremeno, nekome ko je umesto najnovijih analiza uzeo da pogleda staro dobro štampanje para, nedostatak inflacionih očekivanja trebalo je da bude odavno sumnjiv. Ja sam se ovde još u martu čudio zašto su tržišta toliko mirna samo na osnovu gledanja u novčanu masu. Ona je enormno porasla, više nego 2009. godine.

Tržišta gledaju šta kažu prognoze analitičara, a analitičari gledaju u modele koji se prave na podacima iz prošlosti i to sve u normalnim vremenima donekle radi. Ali kada se dogodi nešto veliko i vanredno, zdrav razum i proste heuristike (poput gledanja u količinu novca) mogu da nadmaše sofistikovane analize.

---

Šta onda da očekujemo nadalje?

U svakom slučaju ovde ne govorimo o bilo kakvoj hiperinflaciji. Najveća inflacija u novijoj istoriji SAD bila je 10-13% krajem 1970-ih. ECB i njena ideološka prethodnica, Bundesbanka, još manje. O takvom redu veličina govorimo.

Ali moguće je da ćemo, umesto dosadašnjih 0-2%, uskoro imati malo veću inflaciju u dolaru i evru. Ne zbog poslednjeg štampanja, nego zato što su i Fed i ECB promenili nešto važno u svojim politikama. To je proteklo skoro neopaženo.

Fed cilja inflaciju od 2% godišnje, gde “2% godišnje” znači „2% svake godine“. Ako je prošle godine inflacija bila 0%, ove godine Fed opet cilja 2%.

Sada, u aprilu, to su promenili u „ciljamo prosečnu inflaciju od 2%“. Ne svake godine po 2%, nego višegodišnji prosek od 2%. Ako je prošle godine bila 0%, ove ćemo probati da imamo 4%, da bi došli do 2% u proseku. A ako i ove godine podbacimo, onda sledeće godine idemo na još veću inflaciju tako da prosek držimo na 2%. Svaki podbačaj, a oni su redovni, sada će se nadoknađivati većom inflacijom naredne godine.

ECB je ciljao inflaciju „do 2%“. Ispod 2% može, preko ne valja. Cilj je bio da se dostigne 2%, ali sa donje strane:

• 1.9% je savršeno, 2.1% ne valja.

• 1% je u redu, 3% je katastrofa.

Prošle nedelje su ovu asimetričnu politiku promenili u simetričnu. Sada cilj nije do 2%, nego tačno 2%. Sada je 1% jednaka greška kao i 3%.

Tako su obe ključne centralne banke podigle ciljanu inflaciju, a da nisu promenili cifru od 2% u opisu cilja.

---

Evo zašto zamuckujem kad me pitaju kolika će biti inflacija. U proteklih nekoliko meseci:

• Fed i ECB su promenile svoje politike tako da praktično ciljaju veću stopu inflacije nego ranije.

• U SAD je inflacija otišla na 5.4% trenutno.

• I pored svega toga: tržišta i dalje ne očekuju inflaciju. Kamate su još i pale na poslednje vesti da je inflacija otišla na preko 5%.

Ja sada nisam tako siguran kao što sam bio u martu da tržišta greše, jer je i novčana masa negde od aprila usporila rast. Sada ta prosta i gruba heuristika ne kaže da će cene rasti, niti to tržišta očekuju. Moguće je da smo od dolarske inflacije videli šta smo videli.

Što se tiče Srbije, ako NBS nastavi da drži kurs fiksnim, dinarska inflacija će slediti inflaciju u evrozoni. ECB je sada podigla cilj i time olakšala posao NBS koja se pretvara da cilja inflaciju od 3% a ustvari, hvala bogu, cilja kurs. Ako inflacija u Evropi sada bude 2% i više, Srbija će kroz stabilan kurs imati nešto slično.