Nova industrijska politika

I njeno razvodnjavanje

Na mikročipovima se danas lome pitanja države i tržišta, međunarodnih odnosa, globalizacije i deglobalizacije. Čipovi su izmišljeni u Americi, ali su tržišne sile nekim putevima dovele do toga da se danas 65% svetskih čipova pravi na Tajvanu i još 20% u Južnoj Koreji. Kod najkvalitetnijih čipova je koncentracija na Tajvanu još veća — oni prave 90%. Amerika je zato odlučila da proizvodnju čipova vrati na svoju teritoriju i to sada pokušava da uradi kroz subvencije. Nešto slično — samo malo kasnije i malo blaže, kako to obično bude — radi i Evropa.

Ovo je novo poglavlje u ekonomskoj istoriji jer ovim najrazvijenije države vode takozvanu industrijsku politiku. Industrijska politika — mešanje države u pitanje šta će privatni sektor proizvoditi — do sada je bila rezervisana za ostatak sveta. Azija je najpoznatija po tome. Japan, Južna Koreja, Tajland, Tajvan i svi drugi po istočnoj i jugoistočnoj Aziji su se tako razvijali, manje ili više uspešno. I dalje to donekle rade, ali manje nego 1960-ih i 1970-ih.

Sada, odjednom, Amerika ima svoju najveću inicijativu industrijske politike ikada. Američka država izdvojila je 53 milijarde dolara, tu negde oko celog jednog BDP-a Srbije, za subvencije za proizvodnju čipova. Tajvanski TSMC i korejski Samsung, prvi i drugi najveći svetski proizvođači, već grade fabrike u Arizoni i Teksasu. Mikron i Intel su drugi vodeći kandidati za državnu pomoć da izgrade fabrike na američkom tlu.

To je situacija. Kako stvari idu na terenu?

Zakon o subvencijama donet je prošle godine, ali je američka vlada ovih dana objavila detaljne uslove pod kojima se subvencije mogu dobiti. To ide kao odluka izvršne vlasti.

I uslova ima raznih. Ako ste dobili subvenciju, ne možete širiti posao u Kini u narednih deset godina. To vas ograničava i košta, ali recimo da je razumljivo jer je cela stvar sa čipovima deo tehnološkog rata protiv Kine.

Neki uslovi su finansijski. Ako vam se desi da dobro zaradite, moraćete da deo profita podelite sa državom. To nije loše kao ideja — jer subvenciju pretvara u investiciju — ali za realizaciju nisam siguran. Na primer, firmama će biti bolje da naduvaju troškove nego da prikažu profit, a to je na makro nivou rasipanje resursa.

Tu su i finansijski uslovi koji su manje bitni sami po sebi, ali su popularni i zato politički korisni. Subvencionisane firme neće moći da kupuju sopstvene akcije na berzi i neće moći da isplaćuju dividende. (Otkup sopstvenih akcija je bez razloga veoma nepopularan; a kod dividendi se ne razume da njihova isplata ne pravi nikakvu razliku. Ako firma ne isplati dividendu akcionarima, onda vrednost njenih akcija poraste za taman toliko, jer se novac nije odlio nego ostao u firmi. Akcionarima je svejedno da li su dobili keš dividendu ili im je porasla vrednost akcija).

Ali to je samo početak. Iako su subvencije izglasane iz strateških razloga, zbog nekih dugoročnih ekonomsko-tehnoloških i bezbednosnih nacionalnih interesa, one će se očigledno sprovoditi kao deo šire socijalno-ekonomske agende.

Proizvođači čipova koji dobiju subvenciju moraće da se obavežu na dogovore sa radničkim sindikatima. Plate koje daju zaposlenima moraće da slede posebno pravilo tako da se u regiji gde je fabrika one smatraju solidnim — biće, dakle, meko regulisane. Fabrike će morati da se snabdevaju na domaćem tržištu, moraće da koristi zelene energetske izvore i da sprovode dodatne procedure vezane za životnu sredinu i klimatske promene. Korisnik subvencije moraće i da kupuje od malih biznisa u vlasništvu manjina i žena i da na druge načine, kroz zapošljavanje, obuku i podršku, pomaže određenim grupama.

Moraće da u ponudu uključi i vrtiće za decu zaposlenih.

Vrtići su dobri, ali zašto su oni posao za federalnu državu i Intel? Ne znam, ali vrtiće će proizvođači čipova morati da razvijaju u sadejstvu sa lokalnim „stejkholderima“, uključujući državne i nevladine organizacije specijalizovane za to. Kako urednici WSJ to vide: „Woke indoktrinacija mora početi rano“.

Ovo nisu redovni zakoni o istim stvarima. Redovni zakoni o svemu tome postoje i moraju da se poštuju sa ili bez subvencija, ali oni su često na nivou saveznih država. Subencije su način da federalna administracija istera svoje bez Kongresa kao zakonodavne grane vlasti i preko volje saveznih država u kojima se nalaze projekti. To je i horizontalni i vertikalni proboj s vrha države.

Federalna novčana pomoć je stari i standardni način širenja uticaja federalne izvršne vlasti. Savezne države, univerziteti, firme ili škole dobiju neki novac, a zauzvrat moraju da se drže nekih uslova. U novije vreme Evropska unija radi sličnu stvar kroz svoje novčane programe pomoći državama.

Ali jedno je kada na taj način vodite domaću politiku i kontrolišete državne i kvazi-državne sektore: zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu. Drugačije je kada se suočavate sa ozbiljnom konkurencijom po svetu.

Sav smisao zapadnih subvencija za čipove je smanjiti troškove njihove proizvodnje. Argument je da je situacija ozbiljna, da se ne može sve ostaviti Tajvanu, da se Kina snažno upinje da razvije domaću proizvodnju i preti da preuzme tehnološku nadmoć. Da je ovo jedan ekonomsko-tehnološki rat, bezmalo kao nekada Hladni rat i nuklearna trka.

Jasno je zašto Azija tako dominira proizvodnjom čipova. Sve se može svesti na troškove, koji su u Aziji padali dok su na Zapadu rasli.

Evo kako je to u svetu išlo u poslednje tri decenije. Grafik levo pokazuje koliko je dana bilo potrebno da se izgradi nova fabrika čipova na Tajvanu u svakoj deceniji; a grafik desno koliko je njih izgrađeno.

Ovako je to isto izgledalo u Kini. Levo, vreme izgradnje je slično kao na Tajvanu. Desno, novih projekata je, zbog velike domaće inicijative, sada mnogo više.

Ali je potpuno drugačije u Americi:

Levo, sada treba mnogo više vremena i mnogo više novca da se fabrika podigne. Regulatorni zahtevi su tu važna smetnja. I kako su vreme i troškovi izgradnje rasli, broj projekata se u svakoj dekadi smanjivao. A ovo u Americi nije slučaj samo sa čipovima — fizička izgradnja je generalno rastući problem.

Šta je ovde zaključak?

Amerika je uvela subvencije da bi podigla proizvodnju čipova, ali je država te subvencije obesmislila novim regulacijama. Subvencija se uvodi da bi se na veštački način smanjili troškovi. Ali u ovoj situaciji država to odmah anulira kroz nametanje drugih obaveza.

To je varijacija na temu Ronalda Reagana koji je birokratsko razmišljanje objasnio ovako: Ako se mrda, oporezuj. Ako nastavi da se mrda, reguliši. Ako prestane da se mrda, subvencioniši.

Industrijsku politiku treba izbegavati zato što ona u teoriji uvek zvuči bolje nego u praksi. U teoriji, država može pronaći neku industriju budućnosti, stimulisati je da pokrije veliki početne troškove i na kraju je izvesti na zelenu granu. U praksi, stvar u svoje ruke preuzmu interesne grupe i glavni mehanizam raspodele para bude korupcija. Zato je industrijska politika retko kad uspevala. U proseku je bila promašaj, iako ima nekih azijskih zemalja koje su dobro prošle i koje se selektivno uzimaju za primer.

U Americi danas imamo malo drugačiji mehanizam interesnih grupa. Korupcija tu nije glavni problem. Firme, naravno, lobiraju državu da od nje uzmu to što deli. Ali glavni problem zapadne i naročito američke politike poslednjih godina nije korupcija, već nerazumljive ideološke opsesije.

Na slučaju čipova se vidi koliko je teško od toga pobeći. Najveći program industrijske politike u istoriji, pre nego što je i počeo, više liči na inicijativu nevladinih organizacija i društvenih aktivista nego na tehnološku trku. Klasičan problem interesnih grupa bio bi scenario u kojem Intel i Samsung na neki način očerupaju poreske obveznike. Ali ovde nemamo to, već novu, ideološku verziju problema. U njoj je ideološki opsednuta birokratija ta koja očerupa poreske obveznike, a da čak ni proizvođači čipova od toga ne vide neku korist. I da zbog toga, možda, čitav projekat propadne.