Net nula = IQ nula: eko-hipsteraj demontiran u 8 tačaka

Autor: Milan Ćirković

1.       Da, klimatske promene su realne i najvećim delom antropogenog porekla. O ovome već duže vreme nema ozbiljnih dilema. Čak i višedecenijski „skeptici“ poput Ričarda Milera su promenili mišljenje i prihvatili realnost porasta globalnih temperatura kao posledice efekta staklene bašte. Konsenzus o antropogenom poreklu aktuelnog zagrevanja planete nije manje impresivan nego konsenzus oko toga da se Zemlja okreće oko Sunca. Na stranu to što je sama ideja da ljudska civilizacija nema uticaj na klimu planete bizarna i besmislena; racionalan čovek može je odbaciti na načelnom nivou čak i da ne zna baš ništa o merenjima prosečnih temperatura, amplitudama varijacija, disperzijama vremenskih nizova i svemu sličnom. „Neverovanje“ u klimatske promene je tipična manifestacija magijskog načina mišljenja — iako tetrapak koji smo bacili u kantu ne nestaje u njoj na magičan način, ideja da će đubre koje se emituje u atmosferu magično nestati deluje „respektabilnije“ u nekim krugovima. Zašto bi? Zato što je u drugačijem agregatnom stanju? Teško. Na kraju krajeva, veliki deo eko-modernizma (ili eko-realizma) kojim se bavimo u ovom tekstu se svodi na prilično elementarne zakone fizike, poput zakona održanja energije, ali i drugog zakona termodinamike. Mi živimo u antropocenu — takoreći po definiciji epohi u kojoj je uticaj ljudske civilizacije presudan na planetarnoj skali; i u tome nema baš ničeg lošeg, za očekivati i nadati se jeste da se taj ljudski uticaj poveća u budućnosti.

Čitava tema je i dalje nedovoljno prisutna u Srbiji, što je ironija pošto naša zemlja već jeste pogođena nepovoljnim klimatskim promenama u vidu daleko češćih suša; uopšteno, svi su izgledi da efekti klimatskih promena budu daleko katastrofalniji ovde nego, na primer, u zemljama Evropske Unije (sa izuzetkom Grčke i Kipra). Dobar deo EU imaće i određene koristi od klimatskih promena, naročito u umerenijim klimatskim scenarijima; u Srbiji je gotovo izvesno da će svi efekti klimatskih promena biti nepovoljni.

2.       Da, klimatske promene predstavljaju globalni katastrofički rizik koji će ugroziti ljudsko blagostanje u godinama i decenijama koje dolaze. U pesimističkoj varijanti, moguće je da ćemo se vratiti u loša vremena od pre pola veka u kojima je glad predstavljala ozbiljan problem u velikom broju zemalja sveta; čak i ako je Bjorn Lomborg preveliki optimista da bi globalni GDP na kraju veka mogao opasti za svega 5% u poređenju sa situacijom bez klimatskih promena, u pitanju je i dalje ogromna suma koja će izvesno biti praćena ljudskim gubicima značajno većim od, recimo, nedavne pandemije Covid-19 koja je, da se malo podsetimo na nešto odviše lako zaboravljeno, odnela najmanje 7 miliona života (a verovatno i dvostruko više). I ako uzmemo nekoliko puta veću vrednost, ozbiljnost pretnje raste brže nego linearno. Podizanje globalnog nivoa mora u nivou od 2 metra koje se može očekivati u nekim realističnim scenarijima će svakako dovesti do katastrofalnih posledica za brojne priobalne gradove i niske lokacije ukoliko se ne preduzmu ekstenzivne mere adaptacije i zaštite.

Ono što jeste sporno jeste u kojoj meri su klimatske promene najvažniji ekološki problem, pošto nasuprot popularnim medijskim predstavama i generalnom nedostatku znanja na ove teme, postoje brojni drugi ozbiljni problemi, poput gubitka biodiverziteta, zagađenja okeana, nestajanja slatkovodnih rezervoara, itd. isl. Može se razložno očekivati da ovi problemi neće nestati čak i ako bismo svi prihvatili eko-hipstersku mantru o skorom „uništenju planete“ kroz klimatske promene.

3.       Ne, klimatske promene ne znače da će „planeta biti uništena za 12 godina“ ili slične jezive besmislice koje slušamo od eko-hipstera tipa Bila Mekibena, Džeremija Rifkina ili Grete Tunberg. Ti ljudi ne razumeju ili pojam planete ili pojam uništenja ili oboje. Ne postoji, zapravo, način da ljudi unište planetu, niti će postojati još neko vreme, čak i da vrlo aktivno rade na tome. Ova vrsta hiperbole razotkriva tragično neznanje i tupost onih koji je histerično promovišu.

Da je CO₂ sposoban da „uništi planetu“, ona bi svakako bila uništena mnogo puta do sada, posebno u eri paleozoika, prvoj od tri ere koje sačinjavaju naš eon, fanerozoik („doba vidljivog života“, reč „fenjer“ ima isti koren). U paleozoiku se koncentracija CO₂ kretala u rasponu od 2 do čak 20 puta (!!!) više od onog što se naziva „predindustrijskim standardnim nivoom“ od oko 280 ppm (delova u milion, eng. parts per million). Poređenja radi, trenutna koncentracija CO₂ je oko 420 ppm i sasvim je opravdano zaključiti da je tih oko 140 ppm razlike u odnosu na predindustrijski standard posledica ljudske aktivnosti.

Dakle, ako je u devonu koncentracija CO₂ bila 5600 ppm, a planeta očigledno nije uništena (treba li i to dokazivati?), onda ni bilo koja koncentracija koju ljudi mogu proizvesti do kraja veka neće dovesti do toga. Šta je ovde sporno — neznanje većine eko-hipstera kad se radi o geonaukama svakako nije — niko do sada nije razjasnio. Naravno, kadgod nekog od eko-hipstera pritisnete oko tih nezgodnih činjenica, on će se povući na rezervni položaj tvrdnjom da „uništenje planete“ ne treba shvatati doslovno, kako je to metafora. Na ovo postoje tri adekvatna odgovora:

(i) sa uništenjem planete se ne igraju jezičke igrice, kao ni sa drugim ekstremno ozbiljnim temama (poput ratnih zločina, pedofilije ili Holokausta);

(ii) zagovaranje „uništenja planete kao metafore“ je svakako manje opravdano nego npr. hipotetično zagovaranje „streljanja svih eko-hipstera kao metafore“, pošto su eko-hipsteri tek majušni podskup ukupnog stanovništva planete koje bi stradalo u hipotetičnom uništenju. Uništenju, da ponovimo, koje upravo oni tako olako pominju. Konačno,

(iii) zastrašivanje naučno neobrazovane javnosti bombastičnim i neutemeljenim metaforama nije samo antinaučno, već i kontraproduktivno sa stanovišta racionalnog interesa samih eko- i klimatskih aktivista; ovo nije slučaj „dečaka koji je vikao vuk“, već „dečaka koji je vikao horda tiranosaurusa“. Kada se toliko preteruje, ljudi se zapravo navode na ravnodušnost.