MMF: Ko je kome šta dao?
Vest ide:
“Srbiji 890 miliona dolara specijalnih prava vučenja od MMF-a”.
U medijima, svetskim i domaćim, mnogo je veselja oko toga ko je šta dobio od MMF-a. Ne vidim baš ništa o tome ko je to dao.
Novac je, znate, samo sredstvo plaćanja i obračuna. Kada centralna banka odštampa novac ona nije stvorila novu vrednost. Vrednost stvaraju rudari, pekari, ratari, influenseri — svi koji proizvode neka dobra i usluge. Centralna banka štampanjem nove milijarde ne stvori ništa. Dodatni novac samo nekako preraspodeli realnu vrednost koja u privredi već postoji.
Bakar je resurs — njegovo iskopavanje stvara novu vrednost.
Novac nije resurs — njegovo štampanje samo krišom preraspodeli ko je šta imao.
Sa MMF-om je stvar još opskurnija jer on i nije centralna banka i nema klasičnu valutu koju emituje. Ima samo ta birokratski nazvana „specijalna prava vučenja“.
Usput, iz ranijeg teksta za pretplatnike:
Vidite razliku između privatnog sektora i međunarodnih organizacija. Privatni sektor svoje valute, kripto, zove Ripple, Stellar Lumen, Z-cash. Međunarodna birokratija svoju nazove „specijalna prava vučenja“.
MMF ta specijalna prava vučenja (SPV nadalje) može da emituje, kao što je uradio sada. To se desilo nekoliko puta, ali je ovo sada ubedljivo najveća emisija u istoriji.
Vidimo da je MMF to emitovao i podelio svetu neke milijarde, ali ko je tu kome dao neku vrednost? Ne pitamo ko je kome uplatio SPV, nego kako je u svetu sada preraspodeljena vrednost. Ko mora da jede manje da bi Srbija pojela tih 890 miliona dolara više?
Posebno zbunjuje stvar da su apsolutno svi (osim, za sada, Talibana) dobili SPV, otprilike srazmerno veličini ekonomije zemlje. Ako sve zemlje dobiju milione SPV, ko na planeti onda to plaća? Od koga je nešto oduzeto?
Stvar je zamršena, ali ima rešenje.
Specijalna prava vučenja su dve stvari.
Prvo, to je valuta MMF-a, napravljena od korpe valuta i vezana za njih (42% dolar, 31% evro, 11% juan i po 8% funta i jen). SPV kao valuta prati vrednost valuta u korpi, po ovim ponderima. Sada jedan SPV vredi nešto više od jednog evra.
Drugo, SPV su i alokacije ili kvote koje MMF naznači svojim članicama. MMF je negde krajem 1960-ih počeo da državama deli po neku sumu novca izraženu u SPV. Države na tu alokaciju plaćaju kamatu. Ako MMF kaže da Srbiji pripada 650 miliona SPV, Srbija MMF-u plaća kamatu na to. Ne plaća kamatu zato što je pozajmila taj novac. Plaća kamatu na samo postojanje te kvote.
Stopa kamate koju plaća je prosek kratkoročnih kamata kod zemalja čije su valute u korpi (dolar, evro, itd.) i zato je obično niska. Trenutno je samo 0.05%.
Međutim, kada MMF kaže da Srbiji pripada alokacija od 650 miliona SPV, on istovremeno dodeli Srbiji taj novac u vidu SPV kao valute — a onda on njoj na taj iznos plaća istu onu kamatu od 0.05%.
Kamatu vam MMF daje na iznos SPV koji čuvate kod sebe. Ali zemlja može potrošiti svoja SPV, a ne može se osloboditi alokacije. Kamata na alokaciju se svakako plaća MMF-u, bez obzira da li čuvate svoja SPV koja vam je MMF poslao ili ne. Ako ih čuvate i nikada ne upotrebite, onda ste na nuli: koliko kamate plaćate na alokaciju, toliko dobijate od MMF-a na valutu koju držite. Ali ako SPV prodate i upotrebite, onda kamatu više ne dobijate, ali i dalje MMF-u plaćate za alokaciju.
Dakle, Srbija plaća kamatu MMF-u samo na osnovu postojanja alokacije od 650 miliona SPV. Istovremeno, MMF plaća Srbiji istu kamatu na 650 miliona SPV koje je dala Srbiji, dok god ih Srbija drži kod sebe. Čemu to?
Potrošiti SPV nije lako. Možete ih upotrebiti da otplatite kredit MMF-u i Svetskoj banci, ali ne možete njima ništa kupiti. Ne možete ih ni razmeniti na tržištu, jer privatni sektor nema šta s njima da radi. Da biste iskoristili SPV, morate ih nekoj drugoj državi prodati za pravu valutu, za dolar, evro ili tako nešto.
Postoji dobar razlog da to uradite. Prodajom SPV vi sada držite manje nego što je vaša alokacija. Ali dobili ste devize koje možete potrošiti, a kamata koju plaćate MMF-u zato što ste sada u minusu — zato što držite manje SPV nego što su vam po kvoti dodelili — je samo 0.05%.
Po toj stopi malo ko može dobiti zajam. Bolje je prodati SPV i plaćati 0.05% na neograničeni rok, nego uzeti devizni kredit na tržištu, izdati obveznice, ili čak pozajmiti od MMF-a. Ako vam treba novac, prodaja SPV je najjeftinija opcija.
MMF-ova emisija 650 milijardi dolara u vidu novih SPV je tako, u suštini, otvaranje mogućnosti za zajmove po subvencionisanoj kamati od 0.05%. To će iskoristiti siromašnije zemlje, sve koje se ne mogu tržišno zadužiti po tako niskoj kamati. Ko, onda, finansira tu razliku u kamati? Ko daje subvenciju?
Država koja kupi SPV od vas u zamenu za devize takođe ima kvotu SPV, ali kupovinom dodatnih SPV ona je sada u plusu. Ima više SPV nego što po kvoti mora da ima. Za taj višak ona od MMF-a dobija kamatu od 0.05%.
Niko to ne kupuje zbog kamate. SPV će kupovati, razmenjivati za svoju valutu, samo države koje žele da učine uslugu drugima. I zato ceo program postoji.
Očekuje se da najviše kupi Amerika, da drugim državama razmeni njihova SPV za dolare. Amerika tu nema finansijskog interesa. Ako od Srbije kupi SPV za dolare koje emituje, Amerika dobija višak SPV na računu i od toga zarađuje 0.05% kamate. Time Amerika skoro beskamatno finansira Srbiju štampanjem svojih para. Države iz svoje emisione dobiti obično finansiraju sebe (što je opet, inflatorni porez i prevali se na građane). Ovako, preko lavirinta SPV, Amerika će emisijom svojih dolara (ili iz svojih poreskih prihoda, ali to se svodi na isto) finanisrati druge. To je izvor subvencije.
I to je princip iza celog projekta. SAD i druge bogate zemlje otvaraju kreditnu liniju od 0.05% za slabije kreditno sposobne zemlje.
Po svetskim medijima vidim površinske vesti da “MMF deli pare” i očiglednu nespremnost da se suštinski razmisli o tokovima vrednosti i pitanju ko koga ovde finansira. I zbog toga imamo apsurdne objave poput današnje iz Financial Timesa da su „bogate zemlje dobile najviše“:
Bogate zemlje su dobile nominalno najviše zato što se alokacija vrši po ključu učešća u MMF-u i uplata u sistem. Ali ta alokacija ne znači ništa bez upotrebe. Irelevantno je ko koliku alokaciju ima. Važno je samo ko je u minusu (ko će prodavati SPV i biti ispod kvote), a ko je u plusu (ko će kupovati SPV iako im to nije u interesu). Svi koji su u minusu su korisnici subvencije. Oni koju su u plusu, kupci SPV, biće neto finansijeri. Oni su izvor subvencije.