Mit o Jugoslaviji

Najradikalnija verzija mita o privredi SFRJ kaže da se „tada bolje živelo nego sada.“ To je apsurd, jer čak i ne postoji mesto na svetu gde se 1980-ih ili pre toga u materijalnom smislu živelo bolje nego danas. Za prosečnog, medijalnog ili siromašnog građanina, za bilo koga.

Poređenja BDP-a sa davno prošlim vremenom inače nisu informativna, a kod socijalizma su posebno problematična jer to nije bio tržišno verifikovani proizvod. Zato je merljiv proizvod svuda po ukidanju komunizma naglo opao za po 20-50%, čak i kod zemalja koje nisu imale tako užasan period 1990-ih. To je bila njegova realna mera.

Kod nas, obična fotografija Beograda iz 1980-ih, sivilo i poneki Zastavin i Ladin automobil na polupraznim ulicama, dobro prikazuje kako se tada živelo. Ako to nije dovoljno, onda bi posle pogleda na neki stari televizijski prilog („stiglo ulje“, „nestašica kafe“, i to sa državne televizije) sve dileme morale da nestanu. Ima takvih snimaka na YouTubeu.

Za žilavost mita o SFRJ ipak ima nekoliko pravih razloga, što ekonomskih, što političko-psiholoških.

Privreda Jugoslavije jeste neko vreme vrlo brzo rasla. Privredni rast je trajao sve do kraja 1970-ih, koincidentno baš do pred Titovu smrt. Taj rast, međutim, nije imao toliko veze sa privrednim sistemom, a još manje sa maršalom. Uloga političke garniture u ekonomskim kretanjima se inače precenjuje, ali se čak i uloga čitavog sistema može preceniti. Ključni razlozi za brz ekonomski napredak SFRJ od 1945. do 1970-ih bili su nešto drugo: uključivanje u svetske tokove, brzo rastuće međunarodno okruženje i uvođenje tada novih tehnologija u jednu relativno zaostalu privredu. I druge zemlje u sličnoj situaciji, bile komunističke ili ne, tih godina su iskusile brzi i još brži rast tog tipa.