Minimalac i komplikacije
U pregovorima o minimalnoj zaradi u Srbiji sa jedne strane sede sindikati, sa druge strane Unija poslodavaca. Ako se dve strane ne dogovore do isteka roka, minimalnu zaradu određuje Vlada.
Jedini način da se dve strane dogovore je da očekuju različito: da sindikati misle da će Vlada uvesti nižu zaradu, a poslodavci misle da će višu. Moraju imati različite prognoze i to pesimistične — da obe strane mislie da je za njih čekanje Vlade gora opcija od dogovora.
Verovatnoća da se to dogodi je mala. Još je manja kada namere Vlade Srbije nisu tajna, već uvek postoji neka informacija, manje ili više javna, o tome kakva će minimalna plata biti. Ovog puta informacija je sasvim javna jer je država već najavila 35,000 dinara “ako pregovori propadnu”.
Minimalnu zaradu, da to apsolviramo, u Srbiji određuje država. Pregovori su samo ples oko vatre.
I minimalna zarada će ovog puta porasti više nego što poraste inače.
Šta bude kada je minimalna zarada previsoka?
Ako otvorite standardni udžbenik, vidite da je ekonomistima jasno šta se dogodi kada je minimalna zarada veća od tržišne plate za isti posao: nezaposlenost. Ako nametnete visoku cenu rada, firme će zapošljavati manje radnika jer neće moći da ih plate.
Ljudi misle da smo 1990-ih imali nestašice jer nismo imali dovoljno robe. Tačno je da tada nismo imali puno, ali nije to bilo uzrok nestašica. Nestašice, prazne rafove, imali smo zbog kontrole cena. Ako ulje na tržištu vredi 200 dinara, a država kaže da sme da košta najviše 50, ulja neće biti. Sankcije, ratovi i nemaština zagorčavaju život — ali nestašice je stvaralo administrativno ograničavanje cena.
Ista je stvar sa minimalnom zaradom. Ona je ograničenje cene rada, samo u obrnutom smeru. Cena ispod tržišne stvara nestašice, a cena iznad tržišne stvara viškove. Ako država kaže da se radnik mora platiti preko 35,000 dinara, a poslodavac ne može da ide preko 32,000 onda će neki radnici biti višak. I to je nezaposlenost.
Pošto ljudi nisu roba, ovde imamo socijalni a ne samo ekonomski problem. Najgore će proći marginalni radnici, oni blizu minimalca. Bankari i hirurzi neće ništa primetiti, radnici na traci hoće. A to su upravo oni kojima je veća minimalna zarada trebalo da pomogne.
Neki od marginalnih radnika će stvarno dobiti povišicu i to će podići prosek plata. Drugi će izgubiti posao, ili ga neće uopšte dobiti, ili neće biti legalno prijavljeni.
Može se gledati po zanimanjima, a može i regionalno. Visoki minimalac na nivou Srbije neće mnogo pogoditi Vračar, ali hoće Vlasotince. Neka radna mesta će tamo nestati, ili se nikad neće pojaviti.
Ovo je standardni odgovor ekonomista i do njega su došli dedukcijom. Ne morate gledati nikakve podatke. Sve je ovo jasno iz logike ponude i tražnje.
Ako ste teorijski tip onda znate da nasilje nad tržišnom cenom mora nešto negde da pokvari. Ne moramo odmah znati gde i šta, kao što ne vidimo ta hipotetička, nikada stvorena radna mesta.
Ali ako gledate empirijski, stvar se komplikuje. Posledice nisu lako vidljive.
Minimalac se obično promeni za nekoliko procenata, ne drastično. Obično nema mnogo radnika na minimalcu i neće se sve snažno odraziti na statistiku zaposlenosti. A kod onih koji su na minimalcu, njegov rast ne znači otpuštanja sutradan. Češće znači novu kalkulaciju zbog koje se neka proširenja nikada ne dogode i neka radna mesta nikada ne otvore. To se empirijski ne može lako videti.
Onda, ima lokalnih specifičnosti. U Srbiji ima mnogo više radnika na minimalcu nego što je realno, jer tako smanjuju poresku osnovicu. Za državu je visina minimalca zato i poresko pitanje, što dalje komplikuje kalkulaciju efekata. Veliki broj minimalnih zarada u Srbiji (celih 15%, u poređenju sa <4% u Hrvatskoj i Sloveniji) dodaje pitanju i političko-statistički aspekt. Od njega zavisi račun prosečne plate o kojoj se ovde mnogo govori.
Ekonomisti su manje teorijski tipovi nego što mislite i mnogi će vam upravo citirati empirijske studije da pokažu da sa većom minimalnom zaradom niko neće izgubiti posao. Najpoznatija takva studija je iz 1994. David Card i Alan Krueger su tada merili zaposlenost u fast-food lancima u pograničnim predelima dve susedne države, Pennsylvanije i New Jerseya. New Jersey je bio povećao minimalnu platu, Pennsylvania nije. To je napravilo prirodni eksperiment. Ako na jednoj generalno istoj teritoriji imamo dve različite politike a sve drugo je isto, to nam otkriva učinak baš te politike. I zaključak je bio da smanjenja zaposlenosti u fast-food restoranima u New Jerseyu nije bilo. Povećanje minimalne zarade ne smanjuje zaposlenost.
Ovo je uticajna studija ne samo zbog iznenađujućeg zaključka, već i zbog metodologije prirodnog eksperimenta. U ekonomiji je vrlo teško izolovati neki efekat jer imate mnogo stvari koje se dešavaju u isto vreme, a male uzorke. Kako utvrditi da li minimalna zarada utiče kada imate samo njene male periodične promene, u moru drugih stvari koje se istovremeno dešavaju? Ali ako uspete da napravite prirodni eksperiment — pa je Pennsylvanya bila kao kontrolna grupa, a New Jersey eksperimentalna — onda možete jasno izolovati efekat.
Osim što ne možete. Fast-food je samo jedna grana i ne možemo zaključke preneti na sve. Card i Krueger su brojke dobili anketiranjem menadžera. Neki drugi ekonomisti su iskopali platne spiskove istih restorana i dobili smanjenje zaposlenosti sa rastom minimalne zarade. Zatim se povela rasprava oko pouzdanosti platnih spiskova i na kraju ovom studijom ništa nije rešeno. Prirodni eksperimenti su od tada postali zlatni standard empirijskih analiza, ali ni kod njih ponekad ne znamo šta propuštamo da vidimo.
Ni stotine drugih studija, od tadašnje do danas, nisu mnogo razjasnile. Jedan ovogodišnji rad jednog od najpoznatijih ekonomista koji se bave pitanjem minimalne zarade, Davida Neumarka kaže:
Neslaganja oko uticaja minimalne zarade na zaposlenost su dobro poznata. Manje je poznato, a veoma zbunjujuće, odsustvo slaganja o tome šta literatura uopšte kaže – dakle, kako ekonomisti sumiraju nalaze literature o efektima minimalne zarade. Sažeci idu od:
„sada je dobro utvrđeno da veća minimalna zarada ne smanjuje zaposlenost“, do
„nalazi su veoma raznoliki pa nema materijala za zaključak bilo u jednom ili drugom pravcu“, do
„većina nalaza kaže da minimalna zarada smanjuje zaposlenost.“
Toliko je teško empirijski razlučiti šta se stvarno dešava da kod ekonomista ovde imamo masovni „šta je babi milo...“ efekat. Svako vidi šta hoće i verovatno je ideologija presudna. Neumark, međutim, onda izučava sadržinu svih tih radova koje su drugi sumirali i kaže da ipak preovladava zaključak da veća minimalna zarada smanjuje zaposlenost.
Neka istraživanja su bolja od drugih. Najobimnija i metodološki najpažljivija studija do sada je iz Seattlea. Seattle je 2014. započeo proces povećanja minimalne zarade postepeno, tako da ona ove 2021. godine dosegne $15. Istog dana grad je započeo i projekat koji detaljno prati sve poslove i to po satu — koliko radnih sati svako beleži. I ne samo u gradu već u celoj državi Washington, da bi se Seattle imao sa čime porediti. Napravljen je poseban akademski tim da na tome radi.
Šta je ova najbolja od svih studija pokazala?
Povećanja minimalne zarade jesu smanjila zaposlenost. Ukupan broj radnih sati je nešto manji.
Neki radnici blizu minimalca prošli su dobro. Porasle su im plate. To naročito važi za iskusnije i stabilnije radnike.
Za druge koji su ostali zaposleni ipak je bilo manje posla i ukupne plate su im pale. Radili su manje radnih sati odlukom poslodavca, ili možda svojom. U svakom slučaju je zaposlenost, gledano radnim satima, ukupno bila manja.
Neki biznisi uspeli su da veće troškove rada prebace na cene. Vrtići, na primer, jer roditelji nemaju mnogo izbora. Drugi to nisu mogli, već su menjali obim posla i radne snage.
Najgore su prošli budući, potencijalni radnici. Sa rastom minimalne plate stvori se manje radnih mesta nego što bi se inače stvorilo. To pokazuje donji grafik. Crna linija je Seattle, plava je ostatak države Washington.
Ovaj projekat nije završen i izlaziće novi nalazi, ali rekao bih da on za sada kaže: komplikovano je, posledice minimalne zarade su raznolike, ali teorija generalno opstaje. Ne možete silom menjati dobrovoljnu tržišnu cenu a da se posledice negde ne osete.
Ja sam najviše o efektima minimalne plate naučio iz anegdotalnih novinskih reportaža. Izveštaji sa terena nakon rasta minimalnih zarada uvek su pokazivali da efekata ima ali da oni nisu drastični i nisu jednostavni. Pokazivali su, u suštini, isto što ova najobimnija studija ikada sada pokazuje.
Kad novinar ode u restoran i intervjuiše vlasnika, nikad nisam video da neko kaže „otpustiću dva radnika“. Uvek se u reportaži nađe radnik koji kaže da sada zarađuje više. Onog koji nije dobio posao, čije radno mesto nikada nije napravljeno, teže je pronaći. Ali se od poslodavaca može zaključiti da postoje. Neki kažu da su odlučili da ne zaposle još jednog pomoćnika ili konobara-početnika. Drugi su otkazali planirano proširenje.
To bi bio način da se i u Srbiji istraže efekti minimalne plate. Najbolje bi bilo pitati menadžere firmi u različitim sredinama, anonimno, kako njihove firme reaguju na promene minimalne zarade. Više ćemo saznati tako nego što pitamo vođe sindikata da nam ponove zahteve i ekonomiste da citiraju studije čiji im se zaključci dopadaju.
Pretpostavljam da bi efekti i u Srbiji bili raznoliki. Mnoga radna mesta su bezbedna jer su to samo fiktivni minimalci. Neki bolji poslodavci mogu izdržati nešto veću platu. U Beogradu i okolini, ako se veći minimalac uopšte oseti, biće to u korist radnika na minimalcu. Oni će zarađivati više. Ali čak i u Beogradu, kao u Seattlu, neka radna mesta nikada se neće stvoriti. Zaposlenost će biti malo manja nego što bi mogla da bude.
U Surdulici i Tutinu, osetiće se jasnije. I tamo će neki radnici blizu minimalca zarađivati više. Ali će novih radnih mesta biti manje, a možda se i još neki Geox zatvori. U takvim mestima će zaposlenost biti osetno manja nego što bi mogla da bude.