U ovonedeljnom NIN-u je tradicionalni Indeks ekonomske snage regiona u čijem komentarisanju uvek učestvujem. Srbija na njemu u poslednje vreme bolje stoji, a to treba nekako objasniti. Od 2018. njen BDP raste brže od većine ostalih.
Tri godine je malo za velike zaključke, ali da mi ipak pogledamo šta je to dobro u privredi Srbije u ovom periodu. Tamo sam kratko rekao da je razlika, možda, u novopronađenoj makroekonomskoj stabilnosti. Detalje sam sačuvao za ovde.
Ako gledate direktno, izvoz je već neko vreme u usponu, a skoriji rast podižu i veće javne investicije. Ekonomisti odavno govore da treba povećati javne investicije, država ih je sada povećala i to je deo rasta.
Ali ako se odmaknete jedan korak, vidite da poslednje tri godine karakteriše najveća makroekonomska stabilnost u istoriji Srbije (i SCG, SRJ i SFRJ). Makroekonomska stabilnost, monetarna i fiskalna, ne stvara sama po sebi rast, ali ga nestabilnost usporava. I tek je u poslednjih nekoliko godina ta večita jugoslovenska makro nestabilnost uklonjena.
Fiskalnu stabilnost — smanjenje javnog duga, manje budžetske deficite, zaduživanje po nižim kamatama — donele su mere štednje iz 2015-2017. U svetu često raspravljaju da li štednja funkcioniše i sada evo imamo i Srbiju kao primer. Kada je štednja potrebna, a bila je potrebna, ona itekako funkcioniše. Niste blizu bankrota i možete da pozajmite po nižoj kamati.
Monetarnu stabilnost doneo je fiksni kurs dinara. Mnogo godina je Narodna banka Srbije izbegavala da fiksira kurs i pored očiglednih prednosti ove vrste kursa za Srbiju. Ni ranije verzije ove države ga nisu imale, osim kratkih i slavnih epizoda sa Antem Markovićem i Avramovićem. Ova sadašnja stabilnost kursa koju niko ne primećuje već traje duže od te dve epizode zajedno.
Ne postoji bolja ili gora vrsta kursa, ali postoji kurs bolji za vaše uslove. A za srpske uslove — izrazito evroizovana privreda, jake privredne veze sa EU, povezanost sa zemljama regiona čije su valute fiksirane prema evru, duga istorija inflacije i nepoverenja u dinar — fiksni kurs prema evru je očigledno rešenje.
Plivajući kurs je dobar kada imate valutu koja je nezavisna od drugih. Kada vas, kao Ameriku sa dolarom, slabo zanima šta drugi rade jer sve merite samo u svojoj valuti. Kad dolar oslabi Amerika automatski postaje jeftinija u odnosu na inostranstvo, jer pad dolara neće promeniti domaće cene. Pad i rast kursa kod takvih valuta imaju smisla i efekta.
Kada imate toliku evroizaciju kao što je ima Srbija, prednosti plivajućeg kursa nestaju. Padom kursa dinara Srbija ne postane jeftinija, osim vrlo privremeno. Pad dinara samo znači povećanje dinarskih cena i plata tako da one ostanu iste u evrima.
Pod evroizacijom Srbije ne mislim samo na bukvalnu upotrebu evra i valutnu klauzulu kad uzimate kredit. Evroizacija znači tretiranje evra kao merila vrednosti, a to je u Srbiji univerzalno. Počev od same države koja meri plate i propisuje zakonske kazne u evrima. Biće plata 900 evra, dobićete pomoć od 100 evra. Merilo vrednosti je evro.
Paradoksalno, što je dinar stabilniji Srbija je manje evroizovana i najmanje je evroizovana upravo sada. Sada, kada kurs ne mrda, ljudi sve češće govore u hiljadama dinara. Čim dinar počne da se ljulja, opet ćemo razgovarati isključivo u evrima.
Evroizacija ne dolazi sva iz navike i inflatorne prošlosti da bi se protiv nje trebalo posebno boriti. Ona je realna potreba jer 3/4 izvoza i uvoza Srbija ima sa zemljama evrozone i zemljama CEFTA koje su takođe vezane za evro. Nećete obaranjem dinara nikoga prevariti da izvozi više, jer će i srpski privrednici i njihovi trgovinski partneri sve to brzo preračunati u evro.
Ovo su stvari koje je privreda uvek razumela. Glavna smetnja fiksiranju kursa sve ovo vreme bila je stručna javnost. Ja sam borbu za fiksni kurs godinama vodio i ne sećam se da je bilo mnogo saveznika. Ubedljiva većina, od stručnjaka Narodne banke do nezavisnih ekonomista, bila je protiv fiksiranja kursa.
Razlozi koje su navodili uvek su bili nerazumljivi. Srbija navodno ne može imati fiksni kurs jer ima slabu privredu, nije konkurentna, ima budžetski deficit, ima spoljnotrgovinski deficit, ima inflaciju, nema dovoljno deviznih rezervi, politički je nemoguće. Sve ove stvari su ili irelevantne za vrstu kursa (“slaba privreda”, “nekonkurentnost”), ili ih upravo fiksni kurs rešava (inflacija, stabilne devizne rezerve). Sve okolne zemlje sa više takvih problema od Srbije — nekonkurentnost, deficiti, sve to — već su dugo imale fiksne kurseve i bez problema ih održavale. Neke, kao BiH i Bugarska, još od bednih 1990-ih.
I naravno, sada kada je Srbija stabilizovala kurs ništa joj ne fali. On je očigledno moguć, a izgleda i koristan. Izvoznici i uvoznici ne moraju da strepe. Izvoz, koji je fiksni kurs trebalo da uništi, nikad nije bio veći. Inflacije nema.
Kako i zašto je Jorgovanka Tabaković i sa prepisanim doktoratom uspela da bude najbolji guverner NBS — a mereno osnovnim zadatkom guvernera, stabilnošću cena, ona to jeste — pitanje je za stručnjake i bivše funkcionere koji su odbijali da fiksiraju kurs. Kao što sam svih tih godina ponavljao, održavanje fiksnog kursa nije teško. Ne treba vam velika ekspertiza. Naprotiv, treba vam da odustanete od stalnih intervencija i ne mešate se mnogo. Treba vam odsustvo sujete i spremnost da se povučete na zadnje sedište. Fiksiranjem kursa vi ne vodite monetarnu politiku već sledite jednostavni mehanizam. Kupujete i prodajete devize da dinar stoji u mestu i ne dirate ništa drugo.
Ipak, stručna javnost, uz krajnje sumnjive argumente, dugo je minirala ideju i to se nastavlja. Evo šta kaže jedan, inače dobar članak od pre par dana, koji Miškovića poredi sa Milutinovićem iz Nordeusa:
Narodna banka Srbije (NBS) je pri kraju prve decenije ovoga veka uvela politiku „klizajućeg" deviznog kursa. To znači da kurs dinara dnevno ide gore-dole u okviru nekog zadatog raspona vrednosti (recimo, između 3-4 posto). U to vreme je u Srbiji inflacija bila relativno visoka (između 7 i 12 posto). To je, u takvoj situaciji, bila najbolja moguća politika za državu Srbiju: podsticala je izvoz, a destimulisala uvoz. I čuvala devizne rezerve od raznih mešetara.
Ali su zato „Miškovići" krenuli u ofanzivu diskreditacije rukovodstva NBS po medijima, s obzirom da se njihov poslovni uspeh zasnivao na onome što je tadašnji guverner Dejan Šoškić, s pravom, nazvao trange-frange ekonomijom. …. Za to im je bilo jako važno da kurs dinara stoji u mestu. Dakle, iako je za Srbiju „klizajući" kurs bio dobar, za njih lično je bio nepovoljan. Na sreću nisu izvojevali pobedu sve do promene vlasti na čelu NBS (a kada se inflacija smirila, politika „klizajućeg" kursa je donekle izgubila na značaju).
Deset godina ovako nelogični argumenti diskredituju fiksni kurs.
Kako je to za trange-frange ekonomiju bolje da je kurs fiksan, a poštenim ljudima odgovara da ide gore-dole? Upravo je obrnuto, potencijal za korupciju je manji kad se zna koliki je kurs nego kad funkcioneri NBS svaki dan intervenišu i sami odlučuju da li će ga gurati gore ili dole.
Kako to NBS plivajućim kursem čuva devizne rezerve od mešetara? To gde stoje devizne rezerve sa kursom nema nikakve veze.
I zašto je politika klizajućeg kursa “izgubila na značaju kad se inflacija smirila”? To je brkanje uzroka i posledice — inflacija se konačno smirila upravo zato što je kurs prestao da klizi i postao fiksiran.
Ne samo Mišković, nego je ogroman deo privrede sve vreme bio za fiksni kurs. Možda to nisu znali uvek da izraze, jer njih interesuje da imaju stabilnost a ne konkretni mehanizam kojim će se ona postići. Ali ako treba da pogodim zašto je NBS konačno fiksirala kurs, rekao bih zato što je prestala da sluša stručnjake i poslušala ljude iz privrede.
I da ne pomislite da sam ja ovde generalno protiv struke, čak je i bukvalno najveći svetski autoritet za pitanja izbora kursa, Nobelovac Robert Mundell, došao u Srbiju i rekao, na televiziji, da je za nju konkretno najbolji fiksni kurs prema evru. Udžbenički argument je sve vreme bio to. Samo je naša struka, iz meni neshvatljivih razloga, tvrdila je da je on nemoguć, a i ako je moguć, da ne valja.
Vidite na slici (kopiram je sa sajta Kamatica) da je kurs dinara prema evru negde od 2015. konačno prestao da pada. Od 2018. je još stabilniji, niti pada niti raste.
Ako sada zumiramo na dnevni kurs samo u tom stabilnom periodu, samo na onaj mirni deo grafika, pravu liniju posle 2018. godine, vidimo na donjoj slici da on od 2020. postaje ekstremno stabilan. Tu više nema skoro nikakvih fluktuacija. U nekom trenutku prošle godine, NBS je odlučila da kurs strogo fiksira. Ako je od 2018. kurs bio stabilan, od 2020. on je fiksan da fiksniji ne može biti.
Zašto se onda NBS usteže da to i kaže? Ako pogledate dokumente NBS i izjave guvernera, oni i dalje govore kao da je kurs sasvim slučajno fiksan. NBS, zvanično, cilja inflaciju.
Pre neki dan je Tabaković ponovo rekla nešto o ciljanju inflacije od 3%. Evrozona cilja maksimum 2%, a u praksi to bude 0-2%.
Ne možete istovremeno i ciljati inflacijiu i imati fiksni kurs. Sa fiksiranjem kursa vi posredno prihvatate evro za valutu i dobijate inflaciju evrozone. Ako probate da imate stalno veću inflaciju od evropske moraćete da dodajete dinarski novac i zbog toga na kraju ili (a) odustanete od kursa jer će dinar pasti, ili (b) ostanete bez deviznih rezervi. Ne može se ciljati i kurs i inflacija.
Prošlog leta se ovo i moglo videti. NBS je tada držala kurs ali istovremeno štampala dinare (“jačala likvidnost”) usred pandemije. Devizne rezerve su odmah pale. U redu, bila je pandemija, ali se to inače ne sme raditi.
Zato ovako konfuzno formalno stanje i izjave NBS zvaničnika o ciljanju inflacije nisu bezopasni. Oni poručuju da je ovaj kurs privremen i da će na kraju pasti, a sama ta mogućnost podriva poverenje i poništava neke prednosti fiksnog kursa. Kada ga već imate, najbolje je to i glasno reći: ovo je kurs dinara, vezan je za evro i možete računati na to.
NBS kao da se fiksnog kursa stidi i to je možda proizvod tolikog prethodnog pritiska stručne javnosti. Sada kada je na fiksni kurs nekako nabasala, država vidi prednosti, fiksira ga sve više i očigledno namerava da ga zadrži. NBS se upire da to sakrije, bez razloga. To je najbolja pojedinačna stvar koja se u ekonomskoj politici Srbije desila poslednjih godina. Mišković i privrednici su bili u pravu, stručna javnost nije.
Pa, bravo!
Odlični su ti tekstovi, Slaviša.
U 95% pročitam ceo tekst, odmah čim primetim obaveštenje u inboxu.
Kompleksne teme na razumljiv način, nije lako objasniti ljudima van uske struke. Ti to radiš sa lakoćom.