Da li je vakcinacija uspeh?

Srbija je do danas vakcinisala 1.2 miliona ljudi. Jel’ to bilo teško uraditi?

Ako ste Amazon, koji isporuči pet, šest milijardi paketa godišnje, onda i nije. Ali je po stopi vakcinisanja Srbija sada treća u svetu. Biti treći je, po definiciji, uspeh. Biti treći je isto tako relativna stvar – ili je neko brz, ili su drugi spori.

Prvo, ima država koje su sedele i čekale. To je karakteristično za naš region i deo je opštije pojave. Predugo traju procesi razdruživanja, tranzicije i pridruživanja u kojima se od stranih autoriteta očekuju zadaci i smernice. Da li je to Evropska unija, Međunarodni monetarni fond ili neko stručno telo, računanje na više entitete se pomalo uvuklo u stil vladavine.

Moguće je da je COVID-19 prodrmao Srbiju iz tog stanja. Možda zato što spoljnopolitički sedi na dve ili tri stolice a nije sigurna ni na jednoj, prirodni instinkt je prošle godine bio da se vakcine potraže na raznim mestima. Hrvatska i Slovenija su donekle ograničene evropskim regulacijama, ali su Bosna, Crna Gora i Makedonija izgleda i bez toga u potpunosti računale na mehanizam Evropske unije i globalni COVAX program koji vode Svetska zdravstvena i par drugih organizacija.

Srbija je još letos odlučila da ugovori kineske vakcine i ta odluka je glavni razlog za sadašnji visok plasman. Najveći deo razlike u brzini vakcinisanja svodi se na dostupnost vakcina, a Srbija je obezbedila velike količine Sinopharma i ponešto drugih. Druge zemlje sve do skoro nisu ni probale da samostalno kupuju. Možda za tu proaktivnost Srbije i nema nekih dubokih razloga i možda se sve svodi na dalekovidost lidera; ali siguran sam da su tu mogućnost RTS i Pink već temeljno obradili. Ako dubokih razloga ima, onda su neodlučnost Srbije između istoka i zapada i oslabljeno poverenje prema međunarodnim institucijama legitimni kandidati.

COVAX je, kao globalni, suštinski humanitarni program i ničiji prioritet, očekivano spor. Ali i Evropska unija je zakazala, ne samo u isporuci vakcina periferiji nego i nabavci vakcina za sebe.

Tu dolazimo do sledećeg razloga za sporost. Tokom celog pandemijskog košmara, što je organizacija bila obuhvatnija, to je slabije reagovala. Svetska zdravstvena organizacija se propisno brukala od samog početka negirajući da ima pandemije, a onda nastavila da se bavi sporednim političkim opsesijama (na primer, kako ne uvrediti Kinu).

Evropska unija odlučila je da nabavku vakcina za svih 27 zemalja centralizuje u jedinstveni mehanizam. Tako je ponovo ispoljila svoju veliku slabost: stavljanje političkog ideala sjedinjavanja iznad praktičnih posledica. A sjedinjavanja nikad dosta. Da su neke zemlje nabavile vakcine pre drugih, kaže Ursula von der Leyen, bilo bi to poražavajuće po jedinstvo Evrope. Dobro, ali da sam ja građanin Nemačke, pitao bih se zašto nisam među prvima u redu za vakcinu koja je izmišljena u Nemačkoj (nemačka firma BioNTech je mozak iza Pfizerove vakcine) i to uz finansijsku podršku nemačke države.

Onda su EU i njen centralizovani mehanizam uprskali u pregovorima oko kupovine. Za šefa cele operacije postavili su ženu koja je po obrazovanju prevodilac i koja je celu tridesetogodišnju karijeru provela u evro-birokratiji. Ta karijera uključivala je i neke trgovinske pregovore, pa se njen tim nameračio da od proizvođača izvuče nižu cenu. I svaka čast, uspeli su da je izvuku.

Međutim, ta ušteda koštala je vremena. Džaba vam novci, moji sinovci. A statistika je kod COVID-a neumoljiva i surova. Stopa smrtnosti od oko 0.5% (od broja ukupno inficiranih, ne samo registrovanih slučajeva), znači da vam na svakih milion zaraženih izvesno umire 5,000 ljudi. Protraćeno vreme se direktno prevodi u izgubljene živote i narušeno zdravlje. A može se izmeriti i finansijski. Dok su ostali uveliko vakcinisali, Evropa je produžavala karantinske mere koje će na kraju privredu koštati više od uštede na vakcinama.

Kao mali kontrast pristupu i kadrovskim rešenjima Evropske unije, američka državna operacija podrške proizvođačima vakcina pokrenuta prošle godine zvala se Warp Speed (tema iz Ratova zvezda, teoretska brzina veća od brzine svetlosti), a predvodili su je jedan visokorangirani general i jedan preduzetnik, venture kapitalista. Kasnije je, doduše, američka agencija za lekove (FDA) bez posebnog razloga kasnila sa odobrenjem u odnosu na britansku. Poslednja je bila, pogađate, evropska.

U tom kontekstu je Srbija treća na svetu. Domaća Agencija za lekove (ALIMS) nije mnogo okolišala već odobrila Sinopharm vakcinu koja nije ispunjavala visoke standarde transparentnosti koje bi zahtevale SAD i EU, ali nije bila ni nepoznata. Do tada su je već milioni ljudi, od Kine do Emirata, bezbedno primili.

Na kraju, sama organizacija vakcinisanja je u Srbiji posoljena mediteranskom spontanošću. Usled te spontanosti ljudi pohrle na Sajam po vakcine i bez poziva, a zaposleni im tamo izađu u susret. Nećemo se držati spiska k’o pijan plota. To izvrdavanje pravila možda godi sitnoj korupciji, može i da preraste u haos, ali ponekad bude prednost. Slične anegdote o vakcinaciji s konca i konopca stizale su iz Izraela, još jedne mediteranske zemlje i apsolutnog šampiona vakcinacije.

Uporedite to sa ovim slučajem: jedan doktor iz Teksasa otpušten je s posla i krivično optužen zato što je nekoliko preostalih vakcina iz paketa dao ljudima koji nisu bili na spisku za vakcinaciju. Paket je već bio otvoren, bio je kraj dana i te preostale vakcine morao je iskoristiti ili baciti. Poneo ih je sa sobom i dao nekim starijim ljudima na koje je naišao, a poslednju, minut pre isteka roka, svojoj supruzi. Evo ne znam, može li pravna država biti preterano pravna?