1917.

Spremite se — ovo je malo duži esej o malo drugačijoj temi. To radimo za praznike.

Ruska revolucija iz 1917. je jedan od najvažnijih događaja u svetskoj istoriji. Da komunisti nisu preuzeli vlast u Rusiji i da je nisu tako efikasno učvrstili, komunizam u svom ekstremnom obliku verovatno nikada ne bi bio isproban. Teško da bi pobedio u Kini, a svakako ga ne bi bilo u Istočnoj Evropi. Ne bi pobedio u Jugoslaviji, ako bi Jugoslavije posle Drugog svetskog rata uopšte bilo. Svetska i naša lokalna istorija bile bi mnogo drugačije.

Istovremeno, ruska revolucija je najneverovatniji među važnijim istorijskim događajima. Nasuprot Marksovim gvozdenim zakonima istorije, komunizam se uopšte nije morao dogoditi. On je u Rusiji pobedio samo zahvaljujući neverovatnom spletu nesrećnih okolnosti, a onda završio na najgori mogući način po zemlju koja tek što je bila krenula pravim putem.

Ova ubitačna kombinacija — da se ekstremno važan događaj dogodi samo nizom pukih slučajnosti — čini rusku revoluciju toliko fascinantnom. Ja sam već više od decenije, negde od vremena dvogodišnjeg boravka u Moskvi, fasciniran tim događajima. Pročitao sam valjda svaku važniju knjigu koja je o tome izašla, a one su poslednjih godina itekako izlazile. Ruske arhive su i dalje ograničenog pristupa ali se otvaraju postepeno, pa nove knjige o tom periodu donose ne samo nova tumačenja, nego i stvarno nove istorijske činjenice.  

Iz opšteg obrazovanja mi o ovom periodu znamo vrlo malo, a to što znamo je pogrešno. Znanje obrazovanih ljudi o revolucionarnim događajima, ako ih nisu zasebno skorijih godina izučavali, obojeno je prethodnom sovjetskom propagandom. Većina, po inerciji, rusku revoluciju razume kao reakciju socijalističkih grupacija protiv nazadnog i autokratskog carskog režima koji je zemlju držao u siromaštvu. Istina je, u gotovo svakoj reči iz prethodne rečenice, nešto drugo.

Istina je i vrlo tužna, jer daje jednu sliku društva sasečenog u korenu baš u trenutku kada je konačno krenulo put slobode i napretka.

Rusija je pre 1917. bila na putu ekonomskog razvoja i demokratizacije. Trebalo joj je mnogo vremena da na taj put krene. Do 1860-ih je Rusko carstvo imalo suštinski fedualni sistem, kmetstvo koje je vezivalo seljake za tuđu zemlju. Ukidanje kmetstva nije odmah promenilo stvari, jer zemlja nije tek tako pripala seljacima već su je morali otkupljivati kroz konfuzni sistem zemljoradničkih kolektiva („opština“). Tek početkom 20. veka dobijaju se jasniji obrisi privatnog vlasništva nad zemljom, jer su seljaci uz programe pomoći i povoljne kredite uspevali da otkupe zemlju od tih kolektiva. To je podiglo poljoprivrednu proizvodnju i od Rusije u decenijama pre Prvog svetskog rata napravilo velikog izvoznika žita — najvećeg na svetu.

Istovremeno u Rusiju stiže zakasnela industrijalizacija i to je drugi stub ubrzanog privrednog rasta. Prema savremenim procenama, BDP Rusije je u periodu 1900-1914 rastao po stopi od 8.8% godišnje. To su vrlo visoke stope rasta. Rublja je bila u sistemu zlatnog standarda i do 1914. su ruske zlatne rezerve bile najveće na svetu. Berza je bila aktivna i uz američku je bila jedina koja je i posle početka Prvog svetskog rata rasla, sve do 1917. godine. Samo je od 1914. do 1917. godine, u jeku rata, u zemlji osnovano preko 1000 novih korporacija.

Politički je Rusija oduvek bila tvrda autokratija, ali je 1905. došlo do prvog otvaranja. Tada se, posle protesta i pobuna osniva Duma i sprovode prvi parlamentarni izbori u istoriji zemlje. Duma je imala ograničene nadležnosti jer car nije lako prepuštao svoju moć. Ali duh je bio pušten iz boce, održali su se izbori, formirane su političke partije i prirodni put narednih decenija bio je ka jačanju Dume a slabljenju carske vlasti. Započela je tranzicija u sve ograničeniju, konstitucionalnu monarhiju, po ugledu na evropske države.

Carski režim nije bio ni izbliza tako brutalan kakvim ga je popularno propagandna istorija kasnije proglasila. Jedno opšte mesto u dosadašnjem standardnom istorijskom narativu je da su komunističke tajne policije Čeka-NKVD-KGB, kao i sitem Gulaga, nastali na osnovama prethodne carske policije, Ohrane. Ohrana je bila ta koja je za vreme carske vlasti jurila revolucionare, osuđivala na smrt i slala u Sibir.

Međutim, Ohrana je imala mali broj zaposlenih, mnogostruko manji od buduće komunističke tajne policije — a sve to u vreme kada je politički terorizam cvetao i kada su revolucionarne socijal-populističke i anarhističke stranke vršile atentate, uključujući ubistvo jednog cara. Smrtne kazne su u carskom režimu postojale ali bile retke, a za političke zatvorenike ekstremno retke i obično vezane za terorizam koji je upravo bio izmišljen u Rusiji toga doba. Carska policija je, prema merilima kao što su broj zatvorenika, strogost kazni ili broj smrtnih kazni, bila za dva reda veličine blaža od terora koji će sprovoditi boljševici već odmah pod Lenjinom. Teror će onda dalje eskalirati sa Staljinom.

Carski režim jeste izmislio politički egzil u Sibir, ali to nije bio zatvor. Egzil je bio premeštaj, najviše petogodišnji, na život negde u Sibiru. Njime su se politički aktivisti udaljavali od centara dešavanja. Prognanici su čak dobijali novčanu naknadu da bi u Sibiru imali od čega da žive. Inače su tamo mogli da rade šta su želeli. Morali ste ostati u istom mestu u Sibiru, ali su kontrola i sankcije bili takvi da je Staljin iz svog egzila pobegao između šest i osam puta. Lenjin je, kad je zbog revolucionarne aktivnosti poslat u Sibir, tamo putovao vozom u prvoj klasi. Poveo je sa sobom i svoju suprugu, majku i kućnu pomoćnicu.

To je otprilike slika Rusije pred revoluciju. Autoritarni carski režim koji polako popušta pred demokratskim pritiscima; zakasneli ali izuzetno brzi ekonomski rast; i zemlja koja je u svakom pogledu u usponu. Ako su cene na berzi rasle posle 1914, rasle su zbog optimizma. Šta je onda bio taj nesrećni splet okolnosti koji je doveo do iznenadne propasti?

Najpre, revolucija u Rusiji i pobeda komunizma su dva različita i odvojena događaja. „Oktobarska revolucija“ je propagandni termin. U Rusiji se revolucija dogodila u februaru 1917. godine, kada su čelnici Dume svojim pritiscima svrgli cara Nikolaja Drugog. Tu je uspostavljena Privremena vlada, koja je zemlju trebalo da vodi do novembra i opštih izbora za ustavotvornu skupštinu.

To je bila republikanska revolucija i nju nisu izveli komunisti, već liberali iz Dume. Lenjin, koji je tada živeo u Švajcarskoj, ni ostali boljševici, u tim događajima uopšte nisu učestvovali. Oni će se pojaviti kasnije i izvesti puč protiv Privremene vlade, da bi preuzeli vlast pre nego što dođe do zakazanih izbora za ustavotvornu skupštinu.

Ni lideri Dume koji su smenjivali Nikolaja nisu imali nameru da ukidaju monarhiju. Niko to od njega uopšte nije tražio — oni su se bunili protiv cara Nikolaja, a ne protiv političkog uređenja. Nikolaj je usled njihovih pritisaka i uličnih nemira trebalo da abdicira u korist sina. Da je to uradio, njegov maloletni sin Aleksej bi, kao kraljević Petar Karađorđević, neko vreme vladao uz pomoć strica regenta a zatim postao car.

Nikolaj to isprva i jeste uradio, ali se zbog bolesti sina i bojazni da neće moći da bude s njim ako postane kraljević, istog dana predomislio. Nekoliko sati posle prve, napisao je drugu abdikaciju, ovog puta u korist brata Mihaila.

Mihail, međutim, o tome nije znao ništa, nije imao preteranu želju da preuzme vlast, niti je neko njega tu planirao i želeo. Sutradan je, u razgovoru sa čelnicima Dume Mihail odlučio da ponuđeni presto ne preuzme, niti da abdicira — već da celu stvar odloži do tih izbora za ustavotvornu skupštinu. U praksi, međutim, pošto je Nikolaj abdicirao a niko drugi nije postao car, Rusko carstvo postalo je republika.

Niti su čelnici Dume to dan ranije bili planirali, niti su Nikolaj, ni Mihail, bili svesni šta su uradili.

Nikolaj je prethodno sebe doveo u tešku situaciju pre svega zbog nepopularnog učešća u Prvom svetskom ratu. Rat je, kako je odmicao, izazivao sve veće nezadovoljstvo, kvario ekonomsku situaciju i smanjivao poverenje u režim. Vojnicima nije bilo jasno za šta se tačno bore. Rat je i preokupirao Nikolaja koji je izabrao da stalno bude na frontu i direktno komanduje snagama. Ključne dane februarske revolucije proveo je na frontu, a abdikaciju potpisao u vozu — kada je konačno pokušao da se s fronta vrati u Petrograd.

Za ulazak u rat je 1914. Nikolaj imao veliki pritisak javnog mnjenja. Mnogi ugledni političari, pre svega tadašnji liberali iz Dume — koji će se kasnije okrenuti protiv njega — navijali su za rat. Njihov motiv nije bila posebna ljubav prema Srbiji, već nešto generalniji panslavizam. To je bilo vreme kada je optimističnim intelektualcima Jugoslavija izgledala kao dobra ideja. U Rusiji je jedna klasa intelektualaca i skupštinskih liberala promovisala panslavizam sa imperijalnom konotacijom — sve do Konstantinopolja. Za to je bio neophodan rat.

Protiv rata su bili konzervativni tradicionalisti, uključujući notornog Raspućina. Raspućin, drugi najpoznatiji čovek u Rusiji toga doba, imao je realni uticaj na cara i caricu i bio snažno protiv ulaska u rat.

Raspućin je bio uvek tu negde oko carske porodice i zbog toga omražen među elitama, ali je baš negde u danima ubistva Franca Ferdinanda otišao u rodno selo u dalekom Sibiru. Tamo je na njega pokušan atentat u kojem je teško ranjen i ostavljen na lečenju (ubiće ga pripadnici aristokratije i šire carske porodice dve godine kasnije). Ostavši tako bez ključnog protivratnog uticaja, Nikolaja su ubedili da uđe u rat i to je bio početak njegovog kraja.

Prema rečima barem jednog kasnijeg istoričara, ako je pucanj na Ferdinanda doveo do rata, pucanj na Raspućina ga je osigurao. Da ga ta žena (čije motive ili nalogodavce nisu pronašli, a za kaznu je dobila smeštaj u mentalnu instituciju — to za pokušaj ubistva najbližeg carskog prijatelja) nije onesposobila, možda bi imao vremena da cara i caricu ubedi u suprotno.

Bilo kako bilo, Rusiji se desilo da usred Prvog svetskog rata, u februaru 1917. postane republika. Vlast je preuzela Privremena vlada, na čijem je čelu bio princ Lvov, jedan od uticajnih članova Dume. Za koji mesec će Lvova zameniti danas poznatiji Kerenski. Međutim, tu Privremenu vladu niko nije birao, ona se tu zatekla samo da zameni monarhiju do velikih izbora, sačinjavale su je razne fakcije i pojedinci i zbog svega toga je od početka imala slab uticaj.

Prilikom ranijih nemira iz 1905, koji su doveli do prvih izbora za Dumu, Lav Trocki je u Sankt Peterburgu osnovao Sovjet, neku vrstu radničkog saveta za koordinaciju štrajkova i drugih aktivnosti. Ti sovjeti su posebna vrsta organa teško uporediva sa bilo čim u istoriji. Ključni je bio petrogradski i njega su činili predstavnici radnika i vojnika podeljeni po političkoj liniji. To je u suštini bilo predstavničko telo političkih stranaka levice, sposobno da mobiliše radnike i vojnike u štrajkove i nemire.

Kako je haos rastao, tako je Petrogradski sovjet, kroz svoju sposobnost da pokreće proteste i nemire, postajao uticajniji. I zato se, otkad je u februraru uspostavljena Privremena vlada, Petrogradski sovjet pojavio kao praktično paralelna vlast.

Tek ovde na scenu stupa Lenjin, koji se u aprilu 1917. vraća iz Švajcarske.

Nekada je nemačko sponzorstvo Lenjina bilo teorija. Danas je to utvrđena činjenica i sve je mnogo gore nego što se mislilo.

Nemačka nije samo prebacila Lenjina iz Švajcarske, preko svoje ratne teritorije, vozom u Rusiju. Nemačka država je Lenjinu dala ogroman novac — u današnjem iznosu milijardu dolara — da u Rusiji izaziva haos i deluje u pravcu povlačenja iz rata. (Izvor za ovih milijardu dolara je upravo jedna od najnovijih istorija revolucije, autor je Sean McMeekin.)

Kad je Lenjin kasnije, po preuzimanju vlasti, potpisao mir sa Nemačkom, taj novac se mogao pokazati boljom investicijom nego što su se ikada nadali. Lenjin je mirom iz Brest-Litovska Nemačkoj predao pola evropske Rusije, ali su nemački poraz u ratu sa ostalima i Versajski mir naredne godine to poništili.

Lenjin je tražio izlazak Rusije iz rata zato što je bio dobro plaćen, ali pre svega zato što mu je to otvaralo mogućnost dolaska na vlast. Imao je čak i ime za tu doktrinu: revolucionarni defetizam. Komunisti treba da deluju u pravcu poraza svoje zemlje u ratu tako da, njegovim rečima, „imperijalistički rat pretvore u građanski“.  

Lenjin, dakle, u aprilu sa gomilom para stiže u Petrograd. Odmah kupuje štamparsku presu, retku i skupu stvar u to vreme. Ogromnom propagandnom kampanjom, uz unajmljivanje velikog broja agitatora, stiče pristalice među radnicima i u vojsci. Radnicima obećava vlast, seljacima zemlju, a vojnicima mir. Kroz agitaciju za izlazak iz nepopularnog rata, formira ćelije boljševika unutar vojske. Stiče sve veći uticaj u Petrogradskom sovjetu.

Uprkos dobrom početku, Lenjin onda zamalo uprskava stvar. On već u julu sa boljševicima pokušava puč protiv Privremene vlade, ali puč propada. Privremena vlada tada hapsi boljševike, ali ne uspeva i Lenjina koji beži u Finsku (koja je tada i dalje pod kontrolom Rusije, ali je lakša za skrivanje). Boljševici su u tom trenutku razbijeni. Svi se okreću protiv njih. Sav ostatak političke scene sprema se za izbore za ustavotvornu skupštinu i nema simpatija za nasilan puč.

U septembru, međutim, nastupa još jedna nesrećna okolnost. Lider Privremene vlade Kerenski umišlja da mu preti vojni puč s desna, od strane generala Kornilova kojeg je sam imenovao za načelnika Generalštaba. Kornilovu, časnom vojniku, tako nešto uopšte nije bilo u planovima, već želi da održi red i mir do održanja ustavotvorne skupštine. Kerenski, međutim, kroz jednu zbrku sa telegrafom i čistu laž jednog posrednika, u odsudnom trenutku biva ubeđen da će ga Kornilov i vojska svakog časa napasti.

Kerenski je, inače, i sam čovek levice — ali iz umerenije stranke socijal-revolucionara (protivno svom nazivu, oni su bili umereniji od boljševika, pa i menjševika). U svojoj zabludi on smenjuje i hapsi Kornilova. Tako gubi ne samo generala Kornilova, već poverenje svih konzervativnih snaga koje su stajale uz njega. A onda, da bi se dalje zaštitio od napada s desna, Kerenski baca sve karte na levicu — oslobađa boljševike i omogućava im dalje naoružavanje.

To je prilika koju Lenjin više neće propustiti.

Uslediće puč protiv Privremene vlade. To su, u stvari, dva puča u jednom.

Već neko vreme Petrogradski sovjet, koji sačinjavaju boljševici ali i druge, umerenije stranke levice, govori o preuzimanju vlasti. To pre svega žele boljševici, čija je parola „Sva vlast Sovjetima“. Od boljševika, to pre svega želi Lenjin. Lenjin želi puč protiv Privremene vlade; drugi boljševici žele puč samo ako uspeju da ubede i druge stranke u Sovjetu da učestvuju.

Ostatak Sovjeta okleva. Naredni kongres Sovjeta bio je zakazan za 25. oktobar i to je datum kada Sovjet treba da odluči o daljem toku akcije.

Lenjin, međutim, neposredno pred početak kongresa stiže u štab boljševika i insistira da se puč izvede odmah, pre nego što se Sovjet sastane. Uspeva da ostale boljševike ubedi i započinje puč. Sam puč je brz i lagan, jer Privremenu vladu više niko ne brani. Te noći boljševici, uz pomoć svojih vojnika i mornara, hapse članove Privremene vlade i preuzimaju vlast u ime Sovjeta. 

Iste večeri počinje zakazani kongres Sovjeta, na kojem boljševici obaveštavaju ostale da su već preuzeli vlast. Menjševici, socijal-revolucinari i drugi članovi Sovjeta negoduju, Lenjinovu akciju proglašavaju kriminalnom i izlaze iz sale.

Da su ostali, možda bi i oni učestvovali u novostečenoj vlasti Sovjeta nad državom. Oni su, međutim, bili revoltirani, osetili se izigranim i demonstrativno napustili salu. Prilikom napuštanja im je Trocki dobacio nešto što će kasnije postati poznata fraza na mnogim jezicima: „Idite tamo gde vam je i mesto, na đubrište istorije.“

Boljševici su tako izvršili puč ne samo protiv Privremene vlade, već i protiv samog Sovjeta. Svoju su vlast, kao i čitavu državu, ipak nazvali Sovjetskom.

Zakazani izbori za ustavotvornu skupštinu su sledećeg meseca ipak održani. Svi su već bili računali na njih i boljševici još uvek nisu imali snage da ih otkažu. Na njima Lenjin i boljševici, sada već na vlasti, osvajaju 23%. Stranka Socijal-revolucionara dobila je 37%. Druge partije imaju mnogo manje.

Ustavotvorna skupština se u tom novom sazivu održala prvih dana januara 1918. Međutim, već prvog dana zasedanja boljševici daju do znanja ko je sada gazda. Neka rasprava se odvija, a onda krajem dana naoružani čuvari izbacuju sve poslanike rečima da su umorni i da moraju da prekinu. Kada su se poslanici sutradan ujutru vratili da nastave zasedanje, naišli su na zaključanu zgradu skupštine i kordone ispred nje. To je bio kraj demokratije u Rusiji i početak boljševičke diktature.

Nikolaj Drugi je bio neoprezan. Kerenski je bio nesposoban. Obojica su sopstvenom glupošću ispustili uzde vlasti. Lenjina, sa druge strane, ne možete preceniti kao lidera. Došao je niotkuda, početkom godine nije mogao ni sanjati učešće u nekoj vlasti, a krajem godine je imao apsolutnu. I među samim boljševicima, čiji je bio vođa, on je sve vreme bio u manjini. Smatrali su ga ekstremistom i odbijali predloge, uključujući i sam oktobarski puč, da bi ih na kraju nekako ubedio. I čuvene Aprilske teze (o kojima smo do neke generacije učili u školama), koje je predstavio kad je u aprilu stigao u zemlju, ostali boljševici su odbili jer su bile ekstremne. Da je bilo ko drugi bio na Lenjinovom mestu, boljševici ne bi pobedili i komunistička diktatura ne bi bila upostavljena.

Čak i posle februarskog ukidanja monarhije i nemirnog leta, bez Lenjina bi se dogodila ustavotvorna skupština i bila bi uspostavljena neka šira koaliciona vlast. Sovjeti i stranke levice su svakako bili jaki. Ali bi bez Lenjina Rusija u najgorem slučaju imala meki i kvazidemokratski socijalizam kakav se u Južnoj Americi pojavi s vremena na vreme. Jugoslavija možda ni to.

Ulazak Rusije u rat; konfuzija cara Nikolaja prilikom smene; kratkovidost prestolonaslednika Mihaila; nemačka odluka da angažuju Lenjina; odluka Kerenskog da pomiluje boljševike mesec dana posle pokušanog puča; Lenjinova neverovatna sposobnost i uspeh da boljševike ubedi u oktobarski puč bez saglasnosti Sovjeta, neophodni su uslovi za pobedu komunizma u Rusiji. I sve se to redom dogodilo.

Ni tu nije bilo gotovo. Lenjin je ostao ključna figura i nakon dolaska na vlast, jer je boljševici verovatno ne bi mogli učvrstiti bez njega. U avgustu 1918. Fani Kaplan, devojka iz redova izigranih socijal-revolucionara, prilazi Lenjinu, iz neposredne blizine puca u njega i ranjava ga. Fani Kaplan je bila gotovo slepa. Da je bila koji centimentar preciznija, boljševike bi možda tada uspeli da sklone s vlasti i ispoštuju ustavotvornu skupštinu.

Francuska revolucija se često navodi kao primer gde su plemenite revolucionarne ideje dovele do užasa, terora i na kraju Napoleona. Ruska revolucija je mnogo ubedljiviji slučaj toga. Lideri Dume hteli su da smene Nikolaja jer im se nije sviđao. Umesto toga, pokrenuli su lavinu i izazvali nacionalnu katastrofu.

To su sada zaboravljena imena. Svi su oni sami ubrzo ili stradali od boljševičke ruke ili morali da beže iz zemlje. Jedan od ključnih, predsednik Dume Mihail Rodzjanko, izbegao je u Srbiju i tu umro. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Treba dobro razmisliti pre nego što se rasturi neki, možda faličan, ali kakav-takav poredak. Rusija je mogla biti normalna zemlja. Bila je na dobrom putu, ali je onda u roku od nekoliko meseci na svakom raskršću izabran pogrešan smer. Komunizam je bio daleko od neminovnog. Nije bio proizvod neumoljivih istorijskih sila. Naprotiv, proizvod je čudnih odluka, zle sreće i neverovatnih okolnosti.  

Posle decenija propagandne istorije, ni u samoj Rusiji se ne razume šta je komunizam oteo od njih. Lenjin i dalje leži u mauzoleju pored Kremlja. Njegove statue su i dalje po centru ruskih gradova i dobrom delu ostatka bivšeg SSSR.

Ipak, moguće je da se stvari po pitanju odnosa prema komunizmu poslednjih godina lagano menjaju. To je moj površni utisak iz dve skorije, istorijski iznenađujuće realne ruske mini serije. Ako vas ova tema interesuje — a moguće je da vas interesuje ako ste ovo uspeli da pročitate do kraja — možda će vam i serije biti interesantne. Obe imaju titlove na engleskom. Jedna je Trocki, koja je kratko bila na Netflixu, više je nema, ali verujem da se negde može naći. To je fikcija i nije sve u njoj tačno — ali su glavni momenti iz života Trockog, uključujući i revolucionarne događaje, prikazani vrlo dobro. Druga je dokumentarna, ali zato istorijski precizna serija koje ima na YouTubeu. Izvanredna je.

Srećan Božić!